Inkontinenc i ja

ZABORAVLJENO

Fuj, kakve glupe halucinacije, pomisli zavisnik od Akinetona posmatrajući sivu mačku kako bezglasno skače ispred prozora sobe u kojoj se opružio na mestimično progorenom krevetu. To što se soba nalazila na trećem spratu psihodeličnoj mačketini nije smetalo. Uvek iste jebene haludže, pomislio je, i je l sam zato u apoteci dao pare svoje, jer ja platu kada primam... i to je bila smrt ovog toka misli, sve nakon toga tek haotični šum ispresecan komadima rečenica, tihim glasovima što šuškaju nerazgovetne besmislice, bizarnim slikama i osećanjima izmeštenosti iz ovoga sveta.  Njegov pogled, tromo zapevši  o groteskno izmenjenu predstavu pepeljare, podstakao je misao : Hoću da pušim, gde su cigarete? – što je podstaklo telo, teško oko deset tona, da ustane, zakorači u pohod predsoblju, Svetoj Sobi koja sadrži paklo cigara, i kao sveti Tadž – Mahal branjen sabljama straže, i ovu sobu  brani krvavi turčin Mustafa koji preseca namernike dijagonalno da im se raspu ...

Trgnuo se od neprijatnosti ovog tripa, obazro oko sebe pomalo uplašeno: utiska je odmah nestalo, tri sekunde kasnije i sećanja na njega, mada je pre svega toga iz memorije obrisana svrha kretanja. Kuda on to ide? Šta je hteo? Zbog čega ravne površine savijaju a znaš tek onu radnju za pivo?

Jebiga, to tako ne ide, pomisli tabletoman pa se vrati na krevet. Pogled mu je pao na pepeljaru – sećanje se namah vratilo. Da ustane? Uh, teško je ustati, a gravitacija i staklena bašta pingvine satiru, tako kaže predsednik. Predsednik ima, evo baš se vidi, uši i šape ko plišani meca i oči staklene iz tašne damske vadim koktel – martini, da ne prospem pa me izbace iz VIP kluba... Ma kakav klub, tu sam evo u sobi i gledam u pepeljaru. Da! Cigare! Ja imam misiju, cilj, imam...

I koliko mu tromost dopusti, on skoči ka pretsoblju da ne zaboravi... a šta to, mislio se, najednom zbunjen, nakon pređena tri koraka. Stvarnost se opet resetovala, obezvredivši njegove jadne napore. I tako je stajao kao ispišan direk, okretan levo i desno podlim vetrovima zbunjenosti i haosa.

Nakon što je konačno pronašao pivo vešto sakriveno na kuhinjskom stolu, nije bilo više mnogo toga da se kaže za taj dan...

A sutradan je sedeo pred zaključanim vratima iza kojih se nalazi predsoblje. Ko ih je zaključao? On nije, nema ključ. Julka se, onda, vratila sa sela i zaključala? Ali što? I što je sve nekako zatalasano a boje se mrdaju?

Povrativši od mamurluka nekoliko puta kao da dobi elan i nešto dobre volje, te se pažljivo, sa glavom punom fantomskih zvukova, neki kao da ga dozivaju, dozivaju, zagleda u zaključanu bravu, dozivaju, dozivaju, prvo tihi onda jasno A VIDI GA KAKO GLUMI, A, ŠTA KAŽEŠ ! Trzaj glavom, ramenima, i glas skliznu natrag u ništavilo.

Ali zato, sad iz tog istog ništavila, kroz vibrirajuću, svežu pukotinu u hemijskom zaboravu, ispuzi gnusno, prezreno i netraženo sećanje, suviše ružno – iako još neodređeno – da se  prihvati na bilo koji način. Akinetonska uljuljkanost najednom prsnu i on začu riku ogromnog talasa čistog užasa kako neumoljivo juri ka njemu , kao cunami, kao najgora stvar na svetu ...

Dva minuta kasnije guta petnaesti Akineton, već mirniji, puno mirniji iako lek još ne deluje : dovoljno je znati da hoće pa da malo odahneš. Placebo, rekao je, je l’ to tako zovu? To ga je podsetilo na placentu pa se zgađeno , anksiozno okrenuo ka ćošku kuhinje i duboko disao. Vrlo duboko.

Naravno, zaborav je došao i užas je ukinut do narednog dana.

A narednog dana, vrata od predsoblja bila su otključana, štaviše, širom otvorena. Naišao je, konfuzan, mamuran, na njihova razjapljena usta. Prva reakcija, nimalo začudo, beše onaj isti, duboko i gusto crni užas nepodnošljivog saznanja. Jedino je sada mogao jasno da ga vidi.

Julija u predsoblju. Njeno lice ozareno, podmlađeno dok ga gleda pravo u zenice a njemu kolena postaju kašasta.

- Šta je, pičko tabletomanska, je l’ si se vratio na planetu? A? Je li?

Zbunjen, prestravljen – i svesniji zašto – gleda je kako se približava, sve veća, kao oličenje najsurovije kazne:

- Je li, što ga nisi sahranio k’o što smo se dogovorili? Jebote, leži tu na podu u predsoblju, a ti, k’o najbednije derište, uzmeš pa ga zaključaš, i sad si, kao, rešio problem, a?

 I apsolutno nezamislivim, skoro nezainteresovanim pokretom usmeri mu pogled na kesu za đubre kod izlaznih vrata. Punu ... nečega...

- Što ga ti nisi negde zakopala, mene će tražiti, ja sam ga ubio!

Sopstvene reči ga toliko iznenadiše da je uobičajeni osećaj čuđenja potpuno izostao, umesto njega ispuni ga neprijatna otupelost, sa osećanjem težine i gustine, abnormalne gustine, u kostima i zglobovima... pa, to je delimično mamurluk. Jao,  Akineton, kako bi ga sada .... u sobi je, idem u sobu, u sobu ...

- Gde si krenuo, pizdo gnjidasta? Stani, nisam još gotova...

Isprečila mu se i on stade. Njen osmeh mu se gadio.

- E stvarno si frajer, svaka čast. Otkineš se od Akinetona, prebiješ rođeno dete, dete od osam meseci, na jebenu smrt, i onda samo nastaviš da se radiš. Slušaj, možemo ovo zataškati, ali , jebi ga, sarađuj malo sa mnom.

- Nije bilo moje, kurveštijo smrdljiva! Mora biti da sam ga zato i ubio!

- Bilo je tvoje. Mora biti? Ma daj, nemoj mi pričati da se ne sećaš kako si...

- NE SEĆAM SE!

- Ne želiš da se setiš.

- KUŠUJ!

- OK tatice, kako ti kažeš...

Prezriv kez ga pozdravi kao šamar dok se spokojno okretala da podigne crnu kesu, mali, plastični grob. Na smeđem tepihu tu i tamo riđe mrlje.

- E, pa da mi ovo odnesemo... da nestane k’o da bilo nije ...

Srce mu je podivljalo od olakšanja – ona će da reši situaciju. Njegova Julka. Živi otrov, ali korisna, naročito... naročito kada se sve ruši. Ne smeš joj uvek verovati, ali na nju ipak nekad možeš ra...

Zvuk kese što udara o pod. Julija ju je ispustila, prsti široko rašireni, oči polusklopljene i čudnovato mirne dok ga netremice gleda :

- Znaš šta, predomislila sam se. Ko jebe i tebe i ovo jebeno derište. Ti si ga deknuo, ti ga zakopaj. A ja te napuštam zauvek. Ćao.

I izašla je iz stana sa toliko neobavezne lakoće, kao da nije upravo zauvek okrenula leđa živom mužu i mrtvom sinu. Bez ijedne vidljive emocije, kao kratka halucinacija, nestala je iz njegovog života. A on je stajao kao idiot, paralisan užasom, zureći nemoćno u crnu kesu ...

... i dok je gutao osmi Akineton, setio se plastike piva u frižideru. Istog onog u koje je Julija oko sat ranije sipala ogromnu dozu arsenika i Leponexa. Dok se on rastvarao, napisala je oproštajno pismo svog muža imitirajući savršeno, zahvaljujući dugotrajnoj vežbi, njegov krivi, polupismeni rukopis. U njemu bedni, džankerski luzer izražava jalovo kajanje zbog ubistva sina i najavljuje sopstvenu nevažnu smrt. Od trovanja arsenikom . A u svemu, Juliji se najviše sviđalo što je dete na smrt prebila ona - ne on - samo, kad si na Akinetonu, pamćenje ti nije saveznik. Mogu da te ubede u neke stvari. Kad se vrati kući sutradan, mužić će svakako biti mrtav jer se neće odupreti pivu, a i zato što je tokom njegovog otkidanja promenila bravu. Osim toga, od Leponexa će biti i fizički van sebe. Nigde neće otići. I tako, on mrtav na podu, dete mrtvo u kesi, oproštajna poruka ubice na stolu.

I u ta četiri jednostavna, izuzetno pribrano izvršena poteza, Julija se rešila porodice koja nije bila ništa osim patnje i razočaranja. Ni najmanje kako ju je zamislila. Vreme da se ide dalje, bez starog tereta.

Halapljivo gutajući pivo iz umazane krigle, nestrpljivo je čekao olakšanje i zaborav koji će mu doneti. Tablete se još vare, ali njemu je već bolje jer zna - uskoro dolazi nova plima zaborava da spere njegov bol.

Objavio sevdah u 22. oktobar 2011 19:05:47 | 5 komentara

KROZ SVE GUŠĆI MRAK

Kopaj kroz gustu tamu

Kopaj, kopaj, bedni crve

Prstima krvavim i iskidanim noktima

Rij svoj tunel kroz noć

Grč grlo steže, strah ruke veže

Ali sudbina je jača

Od preklinjanja, plača

I zato

Kopaj, kopaj, mali crve

U neznano svoj put

Fantazmi u mraku, snovi, fantomi

Omekšaju teret mraka što te lomi

Neznani cilj se bliži, okončaće se muke

Kopaj brže, bedni crve

Spas je na dohvat ruke

Tunel kroz tamu dovršen sad biva

Cilj njegov blesne ti kroz kosti i tkiva

Ni željen ni tražen, al’ dosuđen, zadan

I zato

Lezi, lezi, mali crve

U svoj kovćeg hladan

Objavio sevdah u 18. oktobar 2011 20:51:56 | 1 komentara

DOK ČEKAM SMRT

Dok čekam da Smrt-Senka

Odnese zalazak tmasti

Pokojni dani, leptiri suvi, tihi

Prekrivaju staze bega

Brišući truplima svojim

Mogućnost da ću se spasti

Sedim, slomljena lutka na klupi

Oči iz žbunja, ja ih se bojim

Pogled – srećem –trnem od njega

Utrnula vatra u koštanoj rupi

Koraka zvuk drhteći brojim

Koliko još pre no budem u vlasti

Senke  što  pred moje

Pognuto obličje stupi

I šačicom suve zemlje

Dah konačni kupi?

Dok čekam smrt,  gradim zid od reči

Papirna brana pred potop, apsurd, ništavilo

I ona i ja zbrisani, nije nas zaista bilo

Dok čekam, stihom popunjavam prostor

Izmeđ mene i  One Što Gasi

A moćni su, moćni, njeni talasi

Pod silnom  težinom

I dno Mora ječi

A krhka pesma nema

snagu da ih spreči

Ne, stihovi su samo

Mrlje izgaženih mrava...

Noć stiže, koraci su bliže

Glava klone, otpada

I sad na travi spava...

Objavio sevdah u 3. oktobar 2011 1:22:53 | 1 komentara

DEČAK I VIOLINA

                            


                       
U TRPEZARIJI:

U uglu prozora spram prljavog stakla – spremačica je propustila taj deo – paukova mreža treperila je novom, za užas i borbu sposobnom muvom kojoj se primicala izlomljena, višestruka, kao vlas tanka senka rascvetana oko gladne crne rupe; odvratne ralje izbljuvaše sluzavi konopac i plen je bio obavijan njime, sporo, vrlo sporo. Pojeden isto tako.
Milanove oči, magnetski povučene prizorom. Napet, drhtav pogled koji ni na jednoj stvari ne miruje dugo, ispitujući, tražeći nove. Sada posmatra tog sitnog, delikatnog monstruma kako uvija u pokrov, kao mumiju, svoj užasnuti plen. Muvu što se uzalud batrga, koja je rođena za ovu mrežu, a mreža napravljena za Nju.
Ovaj prizor mu se svideo. Osim toga, neko vreme ga je tako okupirao da nije čuo majku:
... a ako ja mogu da zapamtim, DRAGI MOJ, možeš i ti, blago meni! Ionako je u pitanju rođendan NAŠEG SINA!
 Da, da, u pravu si, izvini...

Praskavo , dobošarsko provociranje mame poliveno je ravnodušnim kloparanjem tatinim. U Milanovom stomaku se zažarilo od ove kombinacije. Evo opet, pomisli , opet počelo, moram se smiriti, boleće više ako se nerviram...

Napregnut, pogled mu je leteo preko njegovog tanjira ...

 Izvini! Bože, ti kao da nisi sa ove planete! Potpuno si neosetljiv!
 
Ljubavi , preteruješ... samo ne pamtim datume, to je sve. Šta ja tu mogu, moja struka su reči.

... na kojem se valjaju polovine kuvanog prokelja i krompira, usred lokve nekog belog, smrdljivog sosa. Grilovani som, integralni pirinač, suvo grožđe. Gledao je ovaj rođendanski ručak, ne shvatajući kome je namenjen. ON nije voleo ništa od ovog. OVO nije za njega. I zašto taj sos tako smrdi, od čega je? A ova zelena grudvica usred njega? Da proveri?

 Tvoja struka je pre svega tvoje dete, Rašo! Ako ja, pored svog posla mogu da ...
 
Da, da, da – krenu opet tatino ravnodušno romorenje ...

... a Milan, brzo, da ne vide,  pokupi kažiprstom zelenu grudvicu sosa i zgrči šaku u krilu. Nisu videli, zadrhti u sebi, nisu ništa videli. Ali sad ga je želudac opržio takvim talasom vatre da je u sebi zaplakao, užasnut i nemoćan pred stvarnošću.

  ... I to tvoje robotsko „ da, da, da „  mi je već DOVDE i pući ću, a još sam i sve ovo skuvala...
 
Ma, jeste, sve je tako... a ovaj šaran – genijalno. Zaista.

Razlivena, zelena grudvica onog što su mu roditelji pripremili i stavili na sto ne pitajući ga da li hoće bežala je sa vrha prsta, a on je kradom gledao. Video je komadić lista, slepljen i zgužvan. Nekakva biljka. Sveža ? Zašto ? Koja ? Imaju začine u bočicama, nove začine u neotvorenim bočicama koje je kupio pre par dana – zašto ih ne koriste, otkud ovo ... odstupanje?

Otro je prst o pantalone, nevidljiv sred uvek prisutne bure:

  ... ali dosta o tome . Čuj, mislila sam da bi Miši mogli kupiti za ovaj rođendan jedne planinarske cipele. Onako dobre, solidne, da krene na planinarenje.

 Dabome, dabome...

Planinarenje! – vrisnuo je u sebi, umalo i naglas; a u svesti momentalno prisutna, pulsirajuća opasnost. Ja se bojim visine! Šta ću ja na planini, tamo...

... tamo je idealno da me ... da me gurnu dole. I onda – razbijena lobanja kao neka krhka stvar od porcelana trapavo ispuštena, iz nje se razliva sivo i crveno, ljudi ( ? ) – drugi planinari – okupljeni oko zgrčenog tela, romore, iščuđavaju se, kao ne znaju šta se desilo. Tobože ni zbog čega i koga.

 Mama – promucao je, skoro zaboravljajući kako se jezik pomera – ja ne bih ...

I namah mu se usta zatvoriše poput zamke: novi ujed prženja, crn kao zmija, jeziv kao nož iz mraka, odneo mu je svaku mrvicu odvažnosti. Ovo je opomena, mislio je, bolje da umuknem. Bolje da se slažem. Kao i uvek, kao ceo ovaj ropski, mrcvareći život. Ionako, mama ga sad  posmatra sumnjičavo, hladno, skenira tako oštro i bezosećajno da Milan na trenutak ispunjen bezmernom panikom pomisli kako je njegova mržnja postala sasvim vidljiva.

 Mislim, ne bih da te cipele... budu previše duboke...
 
Zašto?

Onda me boli zglob.

Majčin orlovski pogled omekša i povuče se sadržini tanjira. Istovremeno, prženje u želucu je naglo prestalo. Eto, pomisli Milan, opet mi to radi, jebena zla gadura. Sve uvek mora da bude po njenom. Sve.

Moje aktivnosti u kući: od sada se igraš unutra Milane, druga deca te kvare, isprljaš odeću KOJU SMO MI KUPILI, ti balavci su iz loših porodica. A kad nam se već tu igraš po kući BUDI TIH, TVOJ OTAC SPREMA PREDAVANJE, A MENI NIJE LAKO, ZNAŠ I SAM DA MI JE DOKTOR REKAO MIR, MIR I IZNAD SVEGA MIR ZA MOJE ŽIVCE, I ZATO PREKINI SA TOM JEBENOM BUKOM I MARŠ U SVOJU SOBU. Sve iz tanjira da je nestalo, ODMAH. Šta, računar? JESTE, PA DA IDEŠ PO PORNO SAJTOVIMA MESTO DA UČIŠ, ZNAČI, NE DOLAZI U OBZIR I BAŠ ME BRIGA ŠTO GA SVI IMAJU. NE, NE MOŽEŠ DA KORISTIŠ TATIN LAPTOP, NE MOŽEŠ DA KORISTIŠ NI MOJ LAPTOP I TAČKA, KRAJ RAZGOVORA NA TU TEMU JEDNOM ZA SVAGDA.

Moje aktivnosti van kuće: Mišo, opet si popustio u školi, četvorka iz matematike, šta ćemo sa tobom? Požuri, operi već jednom te zube , ZAKASNIĆEŠ NA ČAS VIOLINE, A SAM SI HTEO DA JE SVIRAŠ... KAKO, KAKO, ŠTA? LAŽOVE MALI, SRAM TE BILO, KAKO MOŽEŠ, NIKO TEBE U OVOJ KUĆI NIJE TERAO NA TO, TO JE BILA TVOJA ŽELJA, TVOJA! Tata i ja ti samo omogućavamo ono što TI ŽELIŠ.

Posmatrajući majku krajičkom oka, Milan je znao, i ta spoznaja je bila konkretna i tvrda kao zidovi oko njih troje, da ona njegove želje ne poznaje, nikada i nije.

Zatim je bacio skriven pogled na oca: taj nije znao ničije želje, nikada, osim svojih. Ali, kako je sa nepodnošljivom gorčinom pomislio, sve je to skroz nebitno – jer ovo ionako nisu bili njegovi pravi roditelji. Samo su ih savršeno kopirali.

 Mišo, jedi svoj ručak, to sam spremila za TVOJ rođendan. Zar ti se ne dopada ?
 
Dopada, mama, hvala, evo, jedem...

Nije otrovano, zaključio je, bar ne previše, očigledno mi spremaju nešto sa tim planinarenjem. Zagrizao je neželjenu hranu, oporog, neprijatnog ukusa dok se mama nije očigledno umirila poslušnošću svog sina. Njen sin sluša skoro uvek. Njen sin je poslušan, uredan dečkić.  

Milane, nadam se da vežbaš za priredbu? Nešto te ne čujem poslednjih dana da sviraš?

Izvini mama, evo vežbaću čim jedemo.

Ma ne, opušteno. Nemoj da bude da te JA na to teram, violina je ipak tvoj izbor.

Da, mama.


Milan je zatim odvratio pažnju sa dve Ljušture koje su tiho mljackale i srkale svoje obroke i ponovo se zagledao u mrežu. Pauk je pretvarao muvu u prazan omotač bez ikakve žurbe, znajući da ima vremena koliko god želi.




SUTRA, U UČIONICI :


         A sada, neko će da mi kaže... šta možemo primetiti u ovom narodnom opisu večere cara Lazara i njegovih plemića pred Kosovski boj? Zna li neko?

  Sredovečna, smežurana profesorica književnosti, smešno veliki vuneni, ljubičasti kačket pozerski nakrivljen, smeđi šal zmijski obavija kržljavi vrat – iako je maj – zategnula je krajeve vezenog prsluka na kopčanje prema struku nerazumno šarene haljine, i pogledom kondora streljala ćutljive đake. Niko, očigledno, nije žurio da se javi, mada je pitanje bilo vrlo jednostavno. Razlog za oklevanje mogao se pročitati iz surovo stisnutih, prezrivo iskrivljenih usana žene, kao najava nepravedne kazne, podsmeha i poniženja zasluženog jedino tinjajućim, podmuklim sadizmom.

Tajac, tupav i nipodaštavajući. Pogled ispod glupog kačketa posta za nijansu maliciozniji, bešnji, hladno zurenje taštine što glasnije reži nezadovoljena. Ruka, smeđim pegama posuta grabljiva šaka profesorice diže se u zgrčenom hijeroglifu, kao da diriguje ( što i radi ) a pogled sada biva uperen u bledo, bezizražajno, jedva muško lice sa tek tu i tamo po kojom dlakom iznad i ispod ispucalih usana, uzdrhtalih očiju uperenih u iškrabanu klupu, a one jasno emituju strah:

                            Milane. Ustani.

Anemično beli dečak, mršav, pogleda zakovanog za dole,  ustaje sporo, ne gledajući profesoricu, ne gledajući nikoga. Čudnovato mrda ramenima, kao da prebacuje teret sa jednog na drugo. Onda desetak sekundi zalizuje desni razdeljak.

Profesorica, nalik kornjači koja isteže vrat iz svog oklopa da bez ikakve topline osmotri insekta predodređenog za užinu, oblizne na sekund mrtvu, bespolnu donju usnu.

 Pa... – iscedi Milan.

Šta „ Pa“ ? Jesam li vas sto, ne, hiljadu puta učila da rečenica ne može početi tako? Kako počinje izlaganje?

 Izvinite. Ova narodna pesma, koja govori o poslednjoj večeri cara Lazara i njegovih plemića...
 Da?

  ... Je paralela sa Isusovom tajnom večerom.

Tačno tako! – usklikne gušter, delimično zadovoljen – I šta još?

I... ovde jasno vidimo... Vuka Brankovića... izdajicu... Judu...

Bravo, izgleda da ipak imaš dve vijuge u glavi!

Molim? – do tada uplašene oči upravljaju se ka profesorici, ispitujuće, hladne, otvoreno neprijateljske; ona se vidljivo trgne, nenavikla na ovakvu reakciju. Milan je fiksira pogledom snajperiste koji razmišlja da li nekome razneti mozak preko zidnih pločica.

 Kakve dve vijuge? KAKVE DVE VIJUGE?

Ovo privlači pažnju drugih učenika, oni ga posmatraju, misle – vidi, kreten se pobunio. Neki se smeju, njihovi kikoti presečeni oštricom nehumanog kornjačinog zurenja.

One dve – šišti stvorenje nalik na ženu – koje nisi koristio ranije, Mila – ne!

Ovo razdvajanje imena na slogove je, očigledno, uobičajena caka verbalnog ponižavanja jer većina razreda na nju podrugljivo zaškripi.

No, bolje ikad nego nikad. Šta dalje? Kakva izdaja?

Izdaja – reži Milan dok smeh u pozadini tiho šušti – cara Lazara od strane svih... SVIH koji sede za tim stolom! – najednom viče – Ne samo Branković! Svi! Svi kneževi, svi plemići, svi su izdali cara!

Milane – prezrivo cedi iz sebe svraka obmotana šalom, protekcijom od eventualno fatalnog gripa, đačke gluposti ili promaje – nemoj lupetati, samo Vuk Branković...

NE!
                      
  To je urlik, i kornjačolika veštica nagonski se trgne. Dvadeset i nešto pogleda zbunjeno upravljeno u jedno vrlo, vrlo bledo, iskrivljeno lice stisnutih zuba:

Milane – profesorica je nagnula glavu ka desnom ramenu, upravila pogled ka podu, zgrčeno, besno, jedva kontrolisano – idi odmah kod direktora!

JEBENA IZDAJA! UBISTVO!

MILANE, SMESTA KOD DIREKTORA ILI ZOVEM TVOJE RODITELJE!
                       
           Jarostan pogled prebledelog dečaka iznenada biva preplavljen užasom. Počinje upadljivo da drhti, sinhronizovano sa sve glasnijim smehom prezirućih vršnjaka; brzo je pokupio svoje stvari, bez ikakvog reda ih nagurao u torbu ( još prezrivog smeha ) , isteturao se iz klupe i nemo pobegao ka vratima učionice, tresnuvši ih krajnje besnom snagom pri izlasku. Salve zlobnog kikota trajale su skoro pola minuta, ali ih je gušterska priroda maske iza katedre svela ubrzo na tek po koji zvuk. Uskoro ni od toga nije ostalo ništa.

Profesorica, obliznuvši opet svoju neljudsku donju usnu, skenirala je s jedne strane na drugu celu tu prostoriju, sobu punu dece pripitomljene psihološkim zlostavljanjem. Široko se nacerila i jezik joj se zapalacao ka novom trijumfu, dokazu da je najpametnija osoba u ta četiri zida:

Dobro, ko nam onda može reći nešto o motivu izdajstva u ovoj pesmi?

Proteklo je nekoliko sekundi, ali ruke dobrovoljaca ipak su se podigle.



U DIREKTOROVOJ KANCELARIJI :

Tanka, obamrla figura povijena kao snop pruća gledala je pod široke, visoke prostorije sa zastrašujuće uglancanim nameštajem i ogromnom slikom, sigurno nekog sveca pedofila, očiju pohotljivih i uskih u uznemirujuće crvenom ramu iza stola za kojim se ispravljala suva šija proćelavog čoveka nalik na lešinara. Kapci lešinara stisnuti oko oštrica smeđeg otrova mreškali su se od prisustva bledog, neuhranjenog, anksioznog derišta dovoljno bezobraznog da svojom drhtavošću zauzima mesto u prostoriji gde bi sada umesto svog tog nepotrebnog pedagoškog sranja lešinar garant skidao brushalter onoj sponzorušici, razvijenoj curi mrtvog, crnog pogleda iz drugog odeljenja koju je Milan odavno pročitao, i otkopčavajući  grudnjak siktao na porumenelo uho skarednosti o jebanju sa psima kao i koliko dugo mu treba da svrši kad siluje petogodišnjeg dečaka; Milan se nije usuđivao ni da ga pogleda jer 1. direktor bi pročitao sve to iz njegovog pogleda 2. možda bi ga naterao da mu puši ili slično. Zato je detaljno analizirao aranžman pločica plastičnog, mrtvog poda sve dok glas nije siledžijski zaškripao ka njemu, slinavo čudoviše koje svojom ogavnošću probija put ka napred:

Šta, dakle, to čujem, psuješ na času? Vičeš? PRAVIŠ NERED, A?

Urliknuvši poslednje optužbe, lešinar je ustao, izlomljenom figurom i dugim koracima stao pred Milana, zureći mu u lice odozgo. Visok je, mislio je Milan, visok je sigurno metar devedeset. I više. Mršav. Ćelav. Ružan. Kao odvratna, smrdljiva, punjena ptica.

Šta je, šta ćutiš? JE L' SAM JA OVDE ZATO DA TI MENI ĆUTIŠ, A? ODGOVORI! ZAŠTO NISI POŠTOVAO RED? HOĆEŠ DA TE BACIMO U SEPTIČKU JAMU? HOĆEŠ DA MI PUŠIŠ? HOĆEŠ DA TE JEBEM ?

I raširio je mršave, čačkaličaste noge, isturio karlicu prema dečaku, a u pantalonama poklon od Deda - Mraza, za rođendan, uskršnju slavu i Praznik Poslušnih Mladih Pedera. Nadignuće. Veseli šatorčić od teksas platna, gomilica dečje radosti. Znači, reče sebi Milan, kurac. Kurac koji sada moram da sisam.

Inače... prebiti njega nije teško, i manji od ovog silovatelja to su dokazali.

I tada, u reakciji kratkog spoja, bez sekunde razmišljanja, Milan je šutnuo direktora pravo u jaja. Čačkaličasta ptičurina se presamiti na dva , tri, četiri, bezbroj delova, zakotrlja besciljno po podu i zaplaka. Udarac je bio jak. Posle takvog stvarno nema rasprave.

Milan , zaprepašćen svojom moći, neko vreme je ćutao. A onda je prišao zgrčenoj masi bola i cviljenja, skenirao je dok plima snage, vatre i krvi jurnu kroz njega nagore, šta je ovo pitao se, ponesen, zabridelih prepona, mozga punog šuštanja i veselih, odobravajućih glasova, pogledao ćelavo kukastonoso lice, bledo i koščato, pre nego što je ispljunuo presudu, izazov, konačni odgovor silama koje ga žele crknutog i isceđenog:

Žali se bilo kome na ovo, i reći ću svima da si me terao da ti pušim, pederčino!


Posle toga nije bio nikakav problem okrenuti se i napustiti kancelariju.



U ŠKOLSKOM DVORIŠTU :

Grbavi zid, rešetka preko prozora učionice za tehničko vaspitanje, uvučeni deo zgrade oivičen redom stubova iza kojeg se nalazi režeće, preteće dvorište prepuno Neprijatelja. Oseća neravninu kamena o koju se naslonio leđima, prekrštenih ruku i pogleda budnog, spremnog za napad. Ali oni ne dolaze, njihove oči, izgrebani karton koji šušti pretnje u njegovom pravcu sada beži u stranu, znaju pičke, pročulo se za ono kod direktora. NE DIRAJ GA, hropću glasovi, NE SAD, OPASAN JE, KADA NE BUDE PAZIO, ONDA    ... Osmehnuo se na te gluposti. Ne, govna, pederi, silovatelji, više neće biti časa kad ON neće paziti. Od sada UVEK pazi. A kad primeti... onda...

Iznenada se setio, unutrašnja hladnoća obli ga svog: previše je motrio na spoljašnjeg neprijatelja. Ali onog drugog...

Strgnuo je torbu sa ramena, otvorio je, izvukao paketić sa užinom. Da, pomislio je. Kako mi već nije palo na pamet.

Raspakovao je nešto mekano, gnjecavo, sakriveno u aluminijumsku foliju: serijom sve bržih i bržih pokreta dok nije ogolio TO, i video ga, i sagledao kao ono što jeste. Sendvič sa sirnim namazom, zelenom salatom, stišnjenom šunkom i komadima crvene babure. Spakovala ga ... spakovala ... majka?

Da, da, to kapljavo govno mlitavo kao... kao kurac direktora škole nakon što ga je šutnuo, prekid silovanja, kilava odvratna kifla iz koje curi svrš. Podrignuo je, skoro povratio. A to zeleno... list biljke... zašto je ubačeno unutra? I zašto, zapitao se, prinoseći gadost nosu, ima tako čudan, sintetički miris, poput sredstva za čišćenje WC šolje?

Zato... zato što je...

Pazi se, najednom šapnu glas, neprijatelj će sad proći pored tebe. Jedan od onih što ti brljaju po mozgu.

I baš u tom trenutku kraj njega prođe taj momak. Nije mu zapravo znao ime, bio je isto godište, ali to nije imalo značaja. To je bio znak - prolaženje, poderana jakna, feminizirani pokreti, oboren pogled i crvena kapa. Crveno! Kao okvir portreta onog pedera u direktorovoj kancelariji, kao krv. A osećaj dok skot, gnjida odvratna pederska prolazi je gust, gust poput majčine menstrualne krvi jedanput viđene, ona raskrečena pijana na WC šolji , nije zatvorila vrata, drži ubrljani tampon i upravlja u njega te mutne, strane oči, on prolazi, vidi, ubrzava korak, ne može da zaboravi...i sad ta pička, to bezimeno govno, pravi se da nema veze a provocira porukom, treba ga sjebati.DA, huknuše glasovi, SJEBI GA SAD. I zato Milan razmazuje otrovni sendvič po grbavom zidu, majonezni svrš curi krivo po kamenu, Milan kreće prema pederčiću, ovaj se osvrće, ubrzava korak, sluti nevolju. Ide ka uglu zgrade i Milan zna: skrenuće desno, prema zaraslom, napuštenom delu dvorišta gde je nekada funkcionisalo jedno školsko krilo, sada potpuno napušteno, oronulo, koprive, gluvi zidovi i senke. Veče se naherilo preko tla i mrklinom izbrisalo konture onog što će se dogoditi.

Da, da, mislio je, pederu plaćeni, samo zađi za ugao. Idem i ja za tobom. O, vidi, ogromno žbunje kopriva, korova, ti trčiš da pobegneš, nema kuda. Trčim i ja, veći, brži, a tebe gomila nabacanih cigala spotiče i prostire na zemlju. Cigle. Cigle. Ja sam sad tu, kraj tebe, govno prokleto, i cigle. JEBENE CIGLE .

TU, JE SADA NEMA KUD. PRENESI IM PORUKU, ČOVEČE. UZ TEBE SMO.

Šta je - kaže mu Milan iscereno - platio ti onaj peder da me jebeš u mozak, a? Crveno, mamu ti jebem, a? Da budem peder kao vas dvojica?

A klinac bulji u njega iskrivljenih usta opružen na leđima, shvata - biće žrtva, ne želi, strah, užas, mucajuće reči:

Ne, nemoj, kakav peder, ja nisam, ti si lud, pusti me, UPOMOĆ, UP

Izbacivanje poslednjih slogova direktno se sudara sa ciglom i usne eksplodiraju kao rasprsnute kupine: zatim zubi, krune se, lome, vrištanje kroz njih prigušeno i dehumanizovano. Ali otpor više ne postoji, i Milan opet oseća onu navali moći, a prepone bride, diže mu se, tako dakle pederi, ovo hoćete da radim, to mi ubacujete u mozak, kontrola uma – hoćete da postanem peder! E pa lepo i molim fino, sad će vam se vrati što ste mi u glavu ubacili, pičke, i nisam ja peder, nisam...

Ojačalim rukama hvata dečaka, otkopčava mu pantalone, okreće ga na stomak, strže te pantalone i gaće do tankih, u koprive uvaljanih kolena. Skida svoje, i stalno ponavlja: e pa nećeš, e pa nećeš, ja ću tebe, kurvo. I NISAM PEDER, reži dok se spušta na kolena a glasovi odobravaju.

Nekoliko minuta kasnije pederčić je pokriven  iskidanom i nabacanom travom, korovom, granjem, otpadom, mahovinom, humusom, nema ga, nestao - nikad ga nije bilo. Nikoga nema, niko ništa video nije. Milan se očistio od granja i ostalog đubreta i vratio u školsko dvorište taman na odvratan, izlomljeni i silovateljski zvuk zvona za kraj velikog odmora. Ne, niko nije primetio. Prema tome, treba otići na sledeći čas.

Šta je sledeći čas? A, matematika, geometrija - dobro; Milan voli da crta uglove i koristi šestar. To je tako pouzdano, nema u tome ljudi.

Nema zavere.

Seo je za klupu, rastvorio svesku, latio se posla.

Milan je veoma voleo geometriju. Mada, kad bolje razmisli... šestar ima onu iglu. Njome možeš ubosti. U vratnu arteriju. U oko.

Osvrnuo se i počeo da skenira Neprijatelje, njihove kretnje, njihove šestare. Onda se vratio poslu, povremeno bacajući pogled preko ramena i oko sebe. A lelujavo, mlako more razrednog žagora opet se ispunilo otrovnim nagoveštajima opasnosti, pećinskim, katakombnim zvucima pradavne tame što preti rezanjem, bodenjem . Profesor, velik, krupan, još krupniji od onog pederljivog direktora, lica zgrčenog kao komad gline deformisan vatrama požara, stajao je nad svima njima, nadgledao. Ogroman. Preteći.

Мoram završiti zadatak, jecao je bezglasno Milan, moram, moram. Jer ako izabere mene, a nisam dobro uradio...ne, ne, neću ni da mislim, velik je, neću ni da mislim...

Milan je crtao i vrlo tiho plakao. Niko to nije primetio.

Na sledeći čas nije otišao: vratio se kradom na mesto ubistva i odvukao telo u napušteno krilo zgrade, memlu, smrad i otpatke kojima ga je zatrpao, sakrio, opet poništivši njegovo postojanje i opet se izvukavši, neprimećen, nevidljiv.

Na geografiji se pojavio, uflekanih pantalona i ruku. Mirno, samouvereno, uradio je kontrolni dvadesetak minuta pre kraja časa, predao papir i otišao kući.


U DNEVNOJ SOBI  ISTOG DANA:


U besu stisnute pesnice udaraju razjareno o zid prekriven tapetama sa cvetnim motivom; duboki, krešteći glasovi roditelja ujedinjeni u agresivnom negodovanju nalik tupim noževa seku smirenost kućne atmosfere ionako poremećene škripavom bukom što nadire iz zida koji njihovu dnevnu sobu milosrdno odvaja od prostorije u kojoj netalentovani dečak svira violinu, svira na njihov zahtev, njihovu želju i plan u vezi sa sposobnostima koje će , na radost – ili možda žalost – tvoraca svojih ispoljiti tokom predstojeće školske priredbe.

Ali ne ako nastavi ovako: skale koje grebe su kao na steroidima, prejake, nasilne, uvreda za uho i roditeljsku ljubav prema muzici, sujetu isto, sprdnja, neukusni vic izvitoperen preko granice morbidnog. Zar se on njima ruga? Zar nije u stanju ni to da im učini, a kurs košta, poniženje pred ljudima boli, zar je ovo njihov sin, do nedavno tako drag i sladak, poslušan, savršen? Šta se desilo? Sa kim se on u onoj sumnjivoj školi druži? Ne, zaista, treba razgovarati sa razrednim, starešinom, možda direktorom, možda ispisati, relocirati, preusmeriti dete ka nečem prihvatljivijem, mora, MORA biti da ga vršnjaci kvare:

Tiše to, ne guslaš!
Tvoj otac i ja pokušavamo da čitamo! Gudalo nije testera, Milane!  
Osećanja! O- se – ća – nja! Oseti muziku, nemoj je silovati!
Rašo! – pobunila se majka – Nemoj detetu govoriti takve stvari! Bože!
Šta – nemoj? Je l’ smo se dogovorili da ćemo ga odgajati kao intelektualca, bez tabua i cenzure?
Jedno je cenzura, Radomire, drugo je traumirati dete onim za šta ni emotivno ni seksualno još nije spreman po pitanju toga da mu se ubaci u glavu eto tako, kad tebi dođe!
Pih – Radomir se vratio knjizi – misliš da će da zapamti? Ma kakvi. On sad verovatno razmišlja o... o nekim ... ma, otkud znam o čemu takva deca misle.
Radomire! – Svetlana ga je prostrelila osuđujućim pogledom – Naravno da znaš! Svi smo bili deca!
Takvo dete ja nikad nisam bio. I hvala Bogu.

Užasavajuće škripanje iza zida zaustavi se na koji sekund. Onda ponovo poče, samo malo tiše.

Radomir je poraženo uzdahnuo.

Svetlana, on nema dara.
Polako, doći će to sa vežbom.
Mora biti. A pogledaj i kako mu Engleski ide! To što on priča je Tarzan ingliš, original Mozambik ili tako neko sranje! Onaj Željkov mali retard je bolji od njega, barem zna da izgovori „ potato „ kako treba. A ovaj...
Da, tu si u pravu – Svetlana je umorno , nakrivljeno sedela na kožnoj fotelji nezadovoljno žmirkajući na mrlju u uglu stolnjaka – tu ćemo morati malo...kako da kažem...
Da malo posegnemo za represalijama.
Da, na žalost, potpuno si u pravu – Svetlana navlaži palac jezikom i pokuša da ukloni mrlju trljanjem, ali to ispada besmisleno – moraćemo. Uf, i ovaj stolnjak mora da se pere.
Što?
Vidi – Svetlana mu pokazuje mrlju, Radomir se naginje prema stolu i gleda je.
Otkud to tu? – pita.
Nemam pojma, sad sam videla.
Ma, znam ja šta je...

Radomir ustaje, prilazi vratima dečakove sobe, otvara ih bez kucanja i škripanje se prekida. On govori nešto sinu, prigušeno, mrzovoljno mumlanje i intervali tišine. Zatim zatvara vrata i vraća se svojoj fotelji.

Šta je bilo? – pita ona.

A, ništa – prezrivo odmahuje rukom – samo ćuti i gleda me k’o debil. Tobože, nema pojma o čemu govorim, ne zna ništa o mrlji. Svetlana, stvarno, odakle mu ti fazoni? Da laže? Da samo tako zuri u tebe k’o plastična lutka iz izloga? Da ne menja izraz lica? Od koga je to video?

Ma, još jedna faza – Svetlana vadi cigaretu, traži upaljač u činiji na stolu – Znaš kako to ide, malo su ovakvi, malo onakvi. Pubertet.

Aaaaaaaaa – gadljivo uzdiše Radomir, odmahujući glavom – Ništa mi se to ne dopada. Pogotovo kod Milana. Nekako je sav ... čudan, razumeš. Ni sa kim se više ne druži, stalno zuri u onaj svoje filmove, zuri u naše goste k’o neki jebeni ludak, ni na „zdravo“ ne odgovara...

Da, to me posebno nervira, postao je prilično prost. Bruka nas pred ljudima.

Nelagodno se meškoljeći, Radomir je gledao Svetlanu dok ona ne uhvati njegov zbunjeni pogled:

Šta?

Pa... i nije to najgore... sećaš se...

Ona podiže ruku da ga prekine, na njenom licu zgužvano neizrecivo gađenje:

Ne, ne, ne! To je bila samo faza, to...

To je bilo pre manje od...

Ne! Ćuti !

...Od godinu dana!

Zamrznula se u pozi sasušenog, lomljivog insekta, bez odbrane, naborana, ofarbana, sredovečna adolescentkinja:

To... nije bilo tako važno.

Kako nije? Pipkao je one dečake, pobogu!

Pa šta? Svi mi eksperimentišemo, Rašo, znaš da smo i ti i ja...

Ne tako... tako...

Kako? KAKO?

BOLESNO, ETO KAKO! ŠTO IH JE TUKAO?

          Škripanje je opet počelo, u startu nasilno i provocirajuće. Svetlana ustaje , prilazi vratima i treska o njih prvo dlanom, onda pesnicom, da ih na kraju šutne. Buka se stišava a ona odlazi do regala, otvara ga žustro i vadi flašu skupog viskija, kristalnu čašu.

Lakše malo s tim. Ne treba nam opet ...

Ej, ajde da mi ne držiš lekcije, dobro? To je bilo ranije, sada sam kako treba! Je l’ važi?

Slušaj, samo ti kažem šta je...

PITALA SAM JE L’ VAŽI?

Svetlanin vrisak zaustavio je torturu muzikom iz Milanove sobe. Na kratko - tri sekunde.

Prošla sam jebenu terapiju i sredila svoj problem, za razliku od tebe koji... samo guraš nos u tuđa jebena posla a unapređuju svakog osim tebe jer...

Kakve to veze ima sa alkoholizmom!

Ima! Pasivnost je isto porok!

Zaćutao je. Pobedonosno je odvrnula zatvarač flaše i sipala sebi čitav decilitar. Radomir je prvo ćutao, a onda gurnuo lice natrag u knjigu.

Uostalom, kako da se opustim pored onog – rukom u kojoj je stiskala čašu pokaza ka dečakovoj sobi – guslara tamo? Bože, kako grebe po nervima...

Meditiraj – promrmljao je Radomir neprijateljski.

Ma je li? I da pređem u vegane i nacrtam sebi onu fleku na čelu, je li?
                     
          Radomir je besno odložio knjigu na sto. Njegov pogled svakako bi ostavio utisak na njegovu suprugu – koja je već ispila sadržaj čaše i opet posezala za flašom – da je uopšte obraćala pažnju na njega.

Slušaj, ovakvo tvoje ponašanje ne može konstruktivno delovati na naše dete. MI – OBOJE – pokušavamo ovde nešto da napravimo od njega, da ga trgnemo iz učmalosti u koju je zapao i usmerimo ka novim veštinama, novim mogućnostima. Ali za to nije dovoljno samo naređivati, moraš pokazati i sopstvenim primerom!

O, da, a ti to jako radiš!

Ja se barem ne napijam!

NI JA SE NE NAPIJAM! NI JA SE NE NAPIJAM!

Vrisnuvši, zavitlala je do pola punu čašu o zid; rasprskavanje, mokro, stakleno, oštro, amorfna fleka na tapetama, muškarac zaćuti, žensko lice nakazno zgrčeno u jarosno, prestravljeno negiranje. Razgovor se prekida i biva jasno da na tu temu neće više nikad biti nastavljen, jer je pronađena odlična strategija da se to izbegne.

U MILANOVOJ SOBI :

Nema nema načina da pobegnem evo opet raspravljaju urlaju a školsko dvorište i onaj pederčić prestani da misliš o tome šta je moralo da bude bilo je urađeno i tačka a šta sa ono dvoje i ko su oni ko su oni izgledaju tačno kao ali nisu nisu oni NISU ONI

Milana je boleo vrat, kobilica violine usecala se u kožu kao parazit, kao drvena pijavica žedna krvi, gudalo je seklo prste do kosti, besmisleno i uzvitlano poput noža nad grlom životinje, a on beše primoran da izvodi tu predstavu, inače će STRANCI iza zida koji već urlaju silovateljske skarednosti i treskaju o zid upasti unutra i opet ga isprebijati toliko da neće satima ustajati sa poda; i opet će mokriti pod sebe , suviše malaksao i smrvljen da ode do toaleta, ne sme, unutrašnji organi bi mu otpali, otkotrljali se u telesne šupljine, prsli usled pritiska gravitacije i napora koračanja, krvni sudovi pukli, moždani, srčani udar, izliv krvi u pluća, morao bi ležati, ležati, i opet će mokriti po sebi, a mokraća kao kiselina, izjeda meso, truje ga, unosi u krvotok neizbežnu uremiju, ne sme, ništa ne sme nego da svira, kao poludeli ulični muzikant na mrazu, hrpa lima i opruga na navijanje, svira, škripi, a note, NOTE su znaci, reči, opomene, evo ovo ais – vešanje, onda dis – pakao u kojem ga mentalno kasape i izvrću mozak na naličje, i najgore, NAJGORE od svega –FIS , masovno silovanje od strane , ne, ne čak ni ljudi, nego LJUŠTURA kao što su ove koje oponašaju roditelje; sve skale koje je sadistički nateran da uči posute slikama nasilne smrti, pretnjama, perverznošću, i oni, LJUŠTURE, udaraju svojim ogromnim pesnicama o zid njegove sobe i urliču, urliču najgore pretnje od kojih jedva ostaje pri svesti:

Tiše to, guslaću ti nožem po grlu!

Tvoj otac i ja čitamo! Sudiće ti testera, Milane!

Oseti tu jebenu muziku ili ću te silovati!

Radomire! Jesi li normalan, ne opominji ga, pobeći će!

Šta – nemoj? Je l’ smo se dogovorili da ćemo se iživljavati bez tabua i cenzure?

Jedno je to, ali seksualno ga treba ... pre nego mu razbijemo glavu!

Pih, on je retard! Ništa ne razume!

Milan pritiska jedno uho o kobilicu violine, drugo pokušava da blokira ramenom, vesla, vesla žicama sopstvene užasavajuće propasti, stišava se, oni ne smeju ući, udarci o zidove, šutanje u vrata, vrata mogu pasti , vrata...

Vrata se otvaraju: na njima stoji ONO, ne njegov otac, i gleda ga belim šuštanjem koje varniči iz duplji, kao i kod Neprijatelja u školskom dvorištu. Milan primećuje: na međunožju trenerke nadignuta džomba, a ljušturina usta bale pohotom:

Kakva je ono mrlja, a?

A... kakva mrlja? Ne znam...

ŠTA MI TU SEREŠ! MRLJA NA STOLNJAKU U DNEVNOJ SOBI! TI SI JE NAPRAVIO, PRIZNAJ!

Tata, ja... stvarno nisam... stvarno nisam.

MA NEMOJ! DA SE TO VIŠE NIJE DESILO ILI TI USRED NOĆI DOLAZIM U SOBU, RAZUMEŠ!

Vrata tresnu i Ljuštura nestaje. Potpuno automatski, teran instinktom samoodržanja, Milan nastavlja da grebe žice violine, prestravljen toliko da ga obuzima nesvestica. Mrlja? Odakle mrlja? Da nije od... od...

Sperme?

NE! Onaj pederčić, onaj pod granama i lišćem, to je njegova sperma! Sad mu je jasno! Sve je povezano. Sve je logično. Mali, odvratni, podmetnuti peder ostavio je mrlju sperme dok je umirao, a on je okrivljen! Šta da radi, ŠTA DA RADI?

Da nastavi sa sviranjem. Za sada. A kasnije... glasovi će doći i reći šta je činiti.    

NOĆ:

Leži i posmatra igru izlomljenih sečiva svetla na plafonu, osluškuje, čuje: glasovi su mu pričali razne stvari, a on je drhtao, smejao se, postavljao pitanja, šapćući da Ljušture ne bi čule.

Milane, ti si odabran... zato te svi mrze, zato hoće da te unište... zbog toga su ubili tvoje prave roditelje i u njihova tela stavili špijune...

A za šta sam odabran? – prošaptao je.

Uskoro ćeš znati ... Milane, onaj dečak kojeg si ubio... još njegove sperme pojaviće se na stolnjaku. Svi će saznati šta se desilo.

Ne! To ne sme...

Polako. Mi ćemo ti reći šta da radiš.

Šta da radim?

Moraš premestiti leš u napušteni deo zgrade.

Kada?

Sad. Ustani, obuci se. Niko neće ništa videti ni čuti.

Ne... ne mogu, ne smem, šta ako...

Milane, ti si potomak.

Šta?

Ti si potomak kraljevske loze. Zato to moraš uraditi.

Kakve loze?

Loze cara Lazara.

I tada, neopisiv momenat, vreme oko njega se zatalasalo kao da gubi gustinu, on se pokrenuo kroz njega i počeo da ide unazad, unazad... soba je i dalje bila tu ali VREME nije bilo isto – sada je bio u prošlosti, ne zna se da li bliskoj ili dalekoj jer nije bilo stvari po kojoj bi se to odredilo. Prolazio je kroz Portal između deset i dvadeset puta za proteklih osam meseci i to više nije bio problem niti izvor užasavanja. Obrisi sobe kroz tamu behu isti i izmenjeni istovremeno, a on je bio i nije bio tu... i prepoznavao je sebe i nije... smisao se istopio, maska sveta skliznu i ogoli istinu... a onda se VREME opet zatalasalo i on je počeo da putuje kroz Portal napred, napred, napred, sečiva izlomljenih svetala ukrštala su se na zidovima, njegovom licu, nameštaju koji se menjao i ostajao isti... dok se nije vratio u sadašnjost. Sve to mu se već dešavalo kada bi čuo glasove, ali ovaj put je bilo praćeno saznanjem, rešenjem misterije, pitanja: zašto me proganjaju? Zašto me mrze?

Zašto je matora svraka prozvala baš mene da pričam o izdaji cara Lazara?

Tačno tako, Milane – reče jedan od glasova – ona ZNA. Svi oni znaju ko si. I misle da ti ne znaš i na to računaju. Znaju – kad bi se osvestio, ne bi se više bojao njihovog zlostavljanja. I uzeo bi ono što je tvoje.

Grčevito se ispravio u sedeći položaj, zureći pred sebe, ne gledajući ništa: sad mu je sve bilo jasno. Delovi su se sklopili u krajnje logičnu, očiglednu istinu. On je bio naslednik kraljevske loze. A ono što je njegovo, što mora uzeti – to je tron.

Car. Car Milan.

Da, prošaptali su glasovi, konačno si shvatio.

Sedeo je tako, zagledan u viziju svoje budućnosti koja se zgrušavala i rasla u svesti, pomerajući granice svega što je ikada znao o sebi. Svetla, nezaustavljiva struja snage vibrirala je kroz telo, dajući mu osećaj da je nepobediv, neranjiv, moćan toliko da su zidovi sobe, zidovi izolovanosti, zidovi ubilačkog neprijateljstva podignuti svuda oko njega postali beznačajni poput bledećih senki. Prepreka više nije bilo – nisu zapravo postojale ni pre toga. Osim njegovog neznanja.

Vreme je, Milane. Sada ustani, obuci se najtiše što možeš i radi sve što ti kažemo.

I on je ustao.


U ŠKOLI, SVEČANA SALA, NAREDNI DAN :

Sve si odlično uradio, šapuću mu glasovi dok se preznojava u besmislenom svečanom odelu, pod razotkrivajućim svetlima bine; niko ništa ne sumnja i sada se opusti, romore da samo on čuje od svih đaka - učesnika zbijenih odvratno tesno na sceni dok čekaju izvođenje svojih mučeničkih rituala za publiku čudno praznih očiju i sumnjivo zlobnih, skarednih osmeha kojima preteće škljocaju; pazi da ti kofer ne ispadne, dodaju glasovi, a on jače steže uz sebe izlizani sanduk za violinu kao pojas usred izlomljenog haosa pučine. Stajao je uspravno, ne što su mu njegove Ljušture iz drugog reda pržile želudac, nerve u ramenima i jezik da bi to radio, prosto je želeo dostojanstveno, ne skrećući pogled sa uzdrhtalog mora posmatrača, dočekati dugo željeni rasplet, kraj ponižavajućeg, silujućeg mučeništva iz kojeg će ispuzati u novi vazduh, novo stanje stvari. Više skoro nikakvog straha, tek iščekivanje protkano veselom, blagom napetošću. Izuzev toga beše jedino osećanje predivnog trijumfa bujicom izlivanog ponovo i ponovo, moment za momentom, bez pauze, iz prave suštine njegovog bića, strahotnog i veličanstvenog vrela neizmerne snage. Svi ovi ljudi su jebeni crvi, govorio je skoro naglas, mičući vilicama slepljenih usana, svi ovi ljudi su otpaci, dronjci od govana i unutrašnjih organa što hodaju i pričaju, Ljušture i Gadovi kojima oči pucketaju dok posmatraju dečake na bini, slepci, imbecili, ludaci, svi ovi ljudi – i oni koji to nisu – ne zaslužuju ništa, vazduh, milost, poštovanje, apsolutno ništa, jer su bezvredni, jer su lažni, jer sam JA ovde jedino pravo, uzvišeno i slobodno ljudsko biće. Ja i više niko. Maske su spaljene. Ostalo je samo da sekira padne preko šije monstruma sa bezbroj stranih i poznatih lica. Onda dolazi carstvo tvoje, obećavali su glasovi, a on je osećao da drugačije više nije moguće. Tron je tu, pruži ruku i dodirnućeš. Toliko je prosto.

Ali mora sačekati pravi trenutak, strogo je posavetovan, jer postoji plan, kao fina i nevidljiva mreža ispisana preko banalne površine zbivanja da ocrta tok struja moći večno uskovitlanih pod njom. Probuđene je oči vide, oživljen duh osluškuje unutrašnjim sluhom i kaže: Ovo je pesma Bogova, ovo je izvor Inkantacije kojom krunišem sebe. Ovo, ne one lascivne, sodomitske pretnje primitivnih tonova i užasavajuće plitkoće uz koje je grebao strune violine grebući po svome srcu – ovo je muzika, sila koja transformiše i daje Moć u zamenu za progon i poniženje. Čudo, energija pretvorena u materiju. Voda u vino. Pad u trijumf. Car Lazar je otrgnut kroz geološke slojeve vremena i evo ga među vama, sudi za izdaju. Sudi svima.

Osmotrio je druge izvođače, žrtve ’priredbe’; jadnici, izgubljeni, žrtvovani jadnici. Video je to odmah, sa bolnom jasnoćom. Svi poraženi, svi poniženi, izloženi kao roba u izlogu da se onaj tamo matori pedofil iz publike naslađuje njihovim obrisima i razmišlja kojeg će odvesi kući, da se ona tamo nakinđurena gospođa pravi sva fina a u glavi prevrće iste gadosti, to je svrha ove ’priredbe’, prodaja, prostitucija, javno i bez straha od zakona. Zakon, ma da – pa eno u dnu sale školsko obezbeđenje, i oni su deo toga. Nema zaštite, ovo je pijaca robova. Za njega poslednja, jer on više nije rob.

Glasovi su mu objašnjavali to satima, kada se vratio sa zadatog mu posla: ova odvratna škola, to mučilište u kojem ni jednog prijatelja stekao nije a bezbroj dušmana jeste, ta jazbina perveznjaka, sadista i druge poremećene bagre, nije ništa do kupleraj  sponzorisan od države. Uvek bio, uvek će biti. Ovde se ministri, poslanici, tajkuni, obični ljudi, sveštenici, medijske zvezde -  svako ko plati – snabdevaju poslušnim, slatkim dečjim mesom. Pričaše mu vrlo dugo o istorijatu te jezive prakse koja traje  od kraja II svetskog rata, o bezbrojnim zataškavanjima, podmićivanjima, ubistvima dece i roditelja koji bi podigli svoj glas. Sva samoubistva/ubistva dece na teritoriji grada i okoline u poslednjih šezdeset godina posledica su zločinačke razvratnosti i najgore zamislive korupcije. Svi spomenici podignuti silovateljima otrovne duše i otkopčanih pantalona. Sve škole odgajališta za žive seks – igračke. Celokupna fasada građanskog morala i pristojnosti – laž, tako odvratna i dijabolična da reč za nju nije moguće smisliti. Objašnjavali su mu, opisivali dok nije svanulo a on, bled od gađenja i besa, bacio pogled na kofer za violinu, pitajući se hoće li moći i smeti uzvratiti udarac. Više nije bilo kolebanja, ali tada, smožden nepatvorenošću zla protiv kojeg je istupio, imao je utisak da već u sledećoj sekundi može umreti, ozračen, otrovan, sprženih unutrašnjih organa, blokiranih arterija, rasparanog mozga, žrtva Ljuštura iz susedne sobe ili onih iz škole, gradske kuće, suda, socijalnog... Ljušture su skoro svuda, rekoše glasovi, pa te skoro odasvuda mogu ubiti. Ali ne boj se, neće, jer ne znaju ko si. A kad saznaju biće kasno. Onda ćeš ti ubiti njih.

Kako, pitao je, pa toliko ih je. Nema veze, odgovoriše, pobićeš ih. Istina će ih ubiti. Ti je samo izgovori.

Na početku beše Reč, mrmljao je znojeći se ispod svečane košulje, i reč postade Smrt za izdajnike i sodomite. Moja reč. Ja. JA postah smrt, uništitelj nedostojnih. Ja bejah, ja jesam, ja ću biti. Car nekada, car uskoro. Uzeću natrag ono što je moje, a vama, bedna bolesna govna, oduzeću poslednji dah iz pluća, pogled iz očiju, snagu iz prstiju. Ležaćete naokolo kao crknute vaške, a ja ću da se smejem.  

Kroz misli se razlegao vrisak izlomljen pod bolesno pravilnim uglovima: prvi rob duvao je zajapuren u obou, cedeći se ispod debele košulje i džempera bez rukava. Obučen tiranski od strane roditelja, bez obraćanja pažnje na vreme, a bilo je toplo. Kakve veze ima, umeša se jedan od glasova, pet minuta posle predstave i eto njega k’o od majke rođenog. Sada nek se znoji.

I glas se nasmeja, a Milan strese od nelagode.

Melodija je bila iskidana, mučna – zapravo, predstavljala je zvučni portret ovom dečaku lično dodeljenih muka. A on to svira, poslušni mali pederljivi rob, uskoro će biti pretvoren u lutku za iživljavanje. Pa, pomislio je Milan, ko mu je kriv kada se ne bori. Zato JA moram da trpim i stradam u ovom kotlu paklenom da bi ovakve bezvredne sline ... ah, konačno je završio, i bolje pošto je grozan. A i taj džemper je retardiran. Kao i on. Kao i svi oni, vidi ih samo...

Mlak aplauz, u stvari – dolazio je od zainteresovanih mušterija. Onaj ko aplaudira jače nudi više za igračkicu na bini. Ovaj bednik neće se dobro prodati. Napred stupa sledeći, u rukama mu je akustična gitara.

 I onda Milan doživi/doživeće/doživljava ponovno misteriozno, neopisivo iskustvo pomeranja kroz Portal sa prvim tonom dečakove svirke. Ona je lagana, odmerena, očigledno uvežbavana sa upornošću, ljubavlju čak. Njene melodije nisu slikale iznakažene obrise degradacija i patnji, niti stvarale izdajničke lavirinte u kojima se skapava. Kako je to moguće? A ritam ravnomeran, jak, metalno odzvanja kroz svečanu salu, slušan – ne naprosto tolerisan – u tišini. Milan je skliznuo kroz vreme, ili je ono to uradilo oko njega, posegnuvši umom za saznanjem – i uhvatio ga, sad je bilo tu, jednostavno i sjajno. Ovo je himna u tvoju čast, on zna da uzimaš natrag porodični presto. Sve je spremno. Kruna je praktično tvoja. Dečak sa gitarom najavljuje carstvo Tvoje.

Portal zapulsira i on kliznu kroz njega ka momentu u kojem stoji na bini, spreman, spreman za bilo šta. Široko se osmehivao, mangupski cerio svojim Ljušturama zažagrenih okica i lica emotivnih poput bankine. E skotovi, skotovi, mislio je, pokajaćete se što ste bili u pogrešnom timu, što ste mi ćaleta i kevu zamenili... dobro, nisu ni oni bili cveće, al’ su bili ljudi, i neumešani u ovaj bolesni pedersko – promoterski biznis. A vi ih maknuli i ubacili se, ja, kao, neću primetiti. Ha! Pa, tim gore po vas, guzice  glupe, jer ja sada primećujem SVE. Volite violinu? Volite što ’sinčić’ svira jebenu violinu, a, ’mamice i tatice’? E pa, nasviraćete se vi meni violine – OBOJE – kad sa ovim završim! I naređenja ima da izdam i sve! Nigde da ne možete ni makac dok ne kažem. Eto, zbog toga se smeškam, skotovi glupi, što ću oboje da vas naguzim kad ova kuplermajstorska paradica dođe na halt. A pošto momak sa gitarom završava, aplaudiraju mu, to će biti skoro.

Gitarista se povukao i Milan je zauzeo njegovo mesto, smiren, dostojanstven. Sve je spremljeno, ceremonija će otpočeti. Dame, gospodo, Ljušture, robovi, ovo je vaš novi kralj.

On u rukama ima ovaj kofer za violinu. On je ovde da vam svira.

Pa dobro. Saslušajte njegovu pesmu.

Sporo, temeljno je opet osmotrio publiku pred sobom. Zdravo mama, zdravo tata, kako ste? Ne, pa što se mrštite mamice, smeta Vam što mašem ovako po naški, s bine? Sad mamica garant misli – Taj mali seljak, opet me je obrukao, i to pred ovolikim svetom – a tatica, kao i uvek, ne obraća pažnju. Ništa mamice, ja vam, eto, samo mašem da najavim, takoreći, recital, ili kakogodsezvaše to fensi štrebersko sranje za pacijente. Evo, pizdo fašistička, koja si kao glupi, smrdljivi lišaj bdela nad skoro svakom sekundom moga života i trovala ga, sve u dogovoru sa onima što mi um kontrolišu – ovo je naročito za tebe. Evo, najedi se.

Milan je podigao prst, izravnao ga sa pogledom fiksiranim nepogrešivo na dvoje ljudi (?) u drugom redu, upadljive žrtve sve jasnije nelagode. Onda je mirno otvorio kofer.

- Ovo ste hteli – ovo i dobijate! Evo, skotovi, ovo je za vas, i ovo, i ovo ovde!

I svaki pobedonosni urlik beše dopunjen mokrim, sluzavim udarcem: deo leve strane lica nije odleteo daleko, pao je tik pred njega, zato jezik lupi o zvučnik pa se odbije ka direktoru i skoro mu okrznu nogavicu. Genitalije dečaka kog je prethodnog dana ubio a tokom noći delimično isekao pa poneo sa sobom završile su u prvom redu, u krilu starije gospođe. Tada krenu vrištanje.

A on je i dalje vadio krvave, groteskno izrezane komade slagalice iz kofera i gađao njima svakoga pred sobom. I svaki naredni vrisak, komešanje, psovke i drugi simptomi narastajućeg užasavanja samo su činili da ovi momenti, ovi slatki, neuporedivi momenti nesputanog bešnjenja, neskrivenog mrzenja, budu nešto najlepše i najlekovitije ikada doživljeno. Potpuno oslobođenje u kojem nesmetano ispoljava svu hladnoću, gađenje i želju za posmatranjem zalaska Sunca nad spaljenim gradovima.

A glasovi se smejaše, smejaše, prateći razigrano ritam njegovog cerekanja. Tako, dobacivali su tu i tamo, pokaži im, care!

A onda svi u glas dreknuše: IDIOTE!

Trgnuo se kao da je dobio šamar; opet su počeli sa smejuljenjem.

IDIOTE! PA ŠTA TO KOJI KURAC RADIŠ, MENTOLU, JESI LI NORMALAN? PIZDO JEDNA BOLESNA I PERVERZNA! LUDAČINO! VIDI ŠTA SI URADIO! GOTOV SI, KAKVO KRUNISANJE BUDALO, KAKAV TRON, TI SI PUK’O!

ON OVAKO SAKRIVA UBISTVO–BOLID! A HTEO BI DA BUDE NEZNAMŠTA!

Ali... pa vi...

ŠTA MI?

Vi ste mi rekli da ...

ZNAŠ ŠTA MALI, NEMOJ DA MI TU MNOGO LAŽEŠ, DA NE BUDE POSLEDICA. MI TI REKLI, MA NEMOJ.

Nego šta nego ste mi rekli, evo baš...

MORE NABIJ TO SEBI U DUPE. SVE SI OVO TI ZAMESIO, MI SMO TE ČAK ODGOVARALI OD NASILJA, PA JE L’ NIJE TAKO?


    I onda opet zanjakaše od smeha, a Milanov trijumf se, brzinom pada na vešalima, sunovratio prvo u golicav sloj iznenađenja, onda hladnoću anksioznosti, led straha i na kraju nepomičnost užasa životinje koja misli da je pobegla sekund pre nego joj zamka odseče zadnje noge. Mala, blesava životinjica koja je zamku nosila sa sobom, sve vreme.

JESTE, SVE VREME, PIČKO JEDNA GLUPAVA, I ŠTA ĆEŠ SADA, A? ŠTA ĆEŠ, O CARE?

Njihov urličući smeh probio mu je mozak na hiljadu mesta. Situacija se preokrenula tako brzo i nenadano pa još nije mogao – ni hteo – sve da shvati, ali, u suštini... Da, kneževa večera, Vuk Branković...

MILANE, VUK BRANKOVIĆ I MILOŠ OBILIĆ SU ISTI TIM. OBOJICA PROTIV CARA. SETI SE ŠTA SI REKAO ONOJ UOBRAŽENOJ MATOROJ KORNJAČI OD PROFESORICE – SVI SU GA IZDALI. CAR JE SAM, POTPUNO, ZAUVEK!

Ispustio je kofer. Više ne postoji potreba da se to govno drži. Osećaj moći se urušio i pretvorio u svoju suprotnost – trzaje debele, glupe muve kroz mrežu strpljivog čudovišta.

Zašto... zašto sam morao da ubijem onog klinca... i uradim sve --- ovo?

Grokćući od smeha, objasniše mu sa živahnim zadovoljstvom:

PA ZATO ŠTO JE DOBRA ZAJEBANCIJA, ETO ZAŠTO, MILA – NE! BAREM NAMA!

Tada je video da ga dečak sa gitarom gleda. Mrtvim, zaleđenim pogledom, parafinskog lica lišenog pokreta i osećaja. Ljuštura. Iza tog pogleda je ambis, prazan i hladan poput njega, ništa ljudsko, samo precizna imitacija bez suštine. Ono što ga želi sputanog, poniženog i silovanog, iznova i iznova. Ono što čini svet koji ga zarobljava svuda prisutnim terorom.

Činilo mu se, krenuše mu suze na oči, ali nije želeo da bude siguran.

Kroz trzavi ples slika do njega dopre jedna visoka, tanka silueta velikog nosa, iz prednjih redova publike: direktor. I direktorovo lice, postmortalno bledo, nepomično, prikivalo ga je pogledom Ljušture u čijoj se praznini čitao sav nepodnošljiv užas njegove najskorije budućnosti.

Objavio sevdah u 2. septembar 2011 3:53:06 | 5 komentara

PORTAL: ILOOMORPHEME

Objavio sevdah u 25. avgust 2011 22:41:22 | 0 komentara