Inkontinenc i ja

UBIO SAM SVOGA OCA

Ubio sam svoga oca
Pre nego je on mene
Zubima krivim, žutim
Iskidah mu vratne vene
Zmije crvenila
Obliše palo telo
Trijumfom svog života
Slavim to divno delo

Njegovo mrtvo meso
sada je moje jelo

Pa slikam novog Sebe
Bojama zimske noći
Za koje otac reče
Da nikad neće proći
Iako mrtav, živi
I svest o meni krivi
U mreži, kao muva
Pauk me mrtvi čuva


Njegova mrtva duša
Moje živo meso kuva

I tada kidam, kidam sopstveno lice
Sečivom sad otklanjam nasleđe svog ubice
Krv, lice, lažna koža
Beži pred gnevom noža
Izranja moje JA
Izranja moje JA

Sa istinom koja

BEZ OCA VEČNO SJA

BEZ LAŽI  DIVNO SJA







 


 

Objavio sevdah u 19. mart 2010 1:21:19 | 0 komentara

MORAM DA PRIZNAM...

         



Postoji nešto na ovoj blog platformi što me čini malo uznemirenim. Nisu kvarovi, davno odsustvo ikakve bolje statistike posećenosti i tome slično, ne, čak ni to. Ono što me čini uznemirenim je činjenica da blog koji vodi jedan od, verovatno, najdosadnijih, najomraženijih i najnapadnijih blogera čiji se tekstovi, koliko sam shvatio, svode na copy-paste i izmišljotine a komentari na infantilno/agresivno cimanje za rukav u cilju privlačenja bilo kakve pažnje – postaje jedan od najposećenijih. Malo po malo, zapravo brzo u odnosu na blogove čiji autori primenjuju suptilnije i razumnije taktike, a imaju mnogo više da kažu i pokažu. Njegovi kilometarski „komentari „ svedeni na manično samoreklamiranje ( opet po principu copy/paste )posejani su na sve strane i nema sumnje da tome doprinose. I zamislite sada: skoro 33 000 poseta samo od korisnika mojblog platforme. Vrh četvrte strane najposećenijih blogova. Sadržaj – rekao sam već kako mi deluje. Eto šta čini nasilnički, egocentrični marketing iza kojeg možda stoji osoba totalno nezainteresovana za ideje drugih na mreži.

Ona privlači pažnju. I još pažnje, i još pažnje... baš kao što je i predviđeno. I ovaj post je deo toga, te pažnje koja se usmerava ka nekom ko će , ako treba, živog miša progutati samo da privuče svačiji pogled. Histerična žena koja tobože slučajno ispusti zapaljenu cigaretu u sopstveni dekolte. Jelena Karleuša i Paris Hilton metod.

Ne, ne pozivam na nekakvu akciju PROTIV. Samo na razmišljanje: kuda ovo vodi? Ne samo ovu našu platformicu koja je tek nevidljivi atol u okeanu neta; kako bi ovakvo ponašanje praktikovano od strane miliona pojedinaca moglo uticati na mrežu u celini? I naše pravo da je koristimo onako kako želimo, kreativno, utilitarno, isceljujuće, samoisceljujuće, bilo kako? Razmislimo: kakva je to ličnost spremna da skrpi na stotine postova – i to ne samo na ovoj platformi – da zagolica znatiželju drugih, makar olinjalim perom prekjuče krepane guske? I šta je to u nama da želimo ovu individuu proglasiti za sajber – budalu našeg sajber – sela? I time mu omogućiti da nas prestigne po posećenosti?

Moram priznati, osećam se ugroženo, neću lagati. Moja sujeta, moja nadanja, kompleksi i kreativnost uloženi su u ovaj elektronski dnevnik koji vodim oko tri godine. Mnogi od vas i duže, oni koji nisu odustali i emigrirali drugde ili skroz zatvorili radnju ( na žalost ). Ima ovde potencijala, pametnih glava, pametnih reči i dobre komunikacije. Ali ovakva vrsta tehnologije neminovno daje priliku i autističnim, virusolikim, kompletno neproduktivnim usamljenicima da se iskažu. Neka, to je fer. I oni su ljudi, moraju da posegnu van svoje sobe u široki, nepoznati svet. Ali, koje su tačno posledice toga?

Gomila trolova? Migracije interesantnih blogera na druge platforme gde ih čeka još trolova?

Ja sam shvatio jednu stvar: po pitanju posećenosti, dragi naš Vuk bolji je od mene. Više od godinu dana kasnije je počeo, a zaostaje za mnom toliko da u roku od pola godine može da me stigne. Naravno, nije blog takmičenje ( kao ), imamo totalno različite programe... ali sad mi je jasno da čoveka ne mogu više tako olako shvatati, ko god on bio i kakav god bio. Prestigao je blogere daleko vrednije pažnje od njega. Bolje da razmislim ZAŠTO je do toga došlo i iz toga naučim nešto o ljudskim bićima. I možda napišem priču na tu ili srodnu temu. A za početak - stavim ovu fotku gore koju ste već proždrali pogledima ( vi muški...valjda samo vi... ).

I za kraj stavim naziv jednog horor filma:

IT'S  ALIVE!

 



 

Objavio sevdah u 17. mart 2010 0:35:18 | 7 komentara

USKRSNUĆE

  Tog jutra probudio me je telefon; izvesna prijateljski nastrojena osoba, intenzivno obuzeta idejom da svoja verska ubeđenja i po cenu života treba nametati onima što ih nemaju, razbila mi je san religiozno – patriotskom lozinkom “ Hristos voskrese “ na koju po nepisanom ali mrgodnom zakonu sledi odgovor, drugi deo ljupke slagalice što tvori sliku bogobojažljivog jedinstva među smernim ljudima. Da ne bih ispao grub, odgovorio sam “ Vaistinu vas kreše ” , prekinuo vezu, progutao četiri Lorama, vraćajući se toplini dragog ćebeta. U svom oskudnom spisku prijatelja i poznanika istovremeno precrtah jedno ime bez imalo žaljenja.

  Naravno, pre nego što je hemikalija stigla do nervnog sistema, to je ponovo uradio telefon, i ja nevoljno digoh slušalicu. Veoma se obradovah kada začuh još jednom istu pravoslavnu bajalicu izgovorenu od strane osobe koja odlično zna koliko je pomenuta strana mojim shvatanjima . “ Dokaži!” pljunuo sam u mikrofon, tresnuo slušalicu i ponovo se uvaljao u ćebence, računajući koliko još ima minuta dok me Loram ne uspava.

  Broj ovih bio je svakako veći od onih koji su razdvajali naredni poziv od prethodnog. Iritantna, anksiozna zvonjava, jedan tako divan zvuk u jutarnjoj svesti čoveka koji se pita zašto se uopšte mora probuditi. Pa se onda pita da li da se javi ili ne. Pa se onda javlja, sa ubilačkim besom u srcu i tmurnim kovitlacem u glasu, koji sagovornik s druge strane linije ne primećuje jer jednako pun crkvenog entuzijazma izgovara potpuno istu stvar kao i prethodno dvoje. Na šta ja onda odgovaram očekivanom protivlozinkom, uz koju dodajem nekakvo spominjanje magarca na kojem pomenuti vaskrsli jahaše, magarčevog levog testisa, izvesne stvari koju i jahač i onaj što mi čestita sa istim mogu raditi, još neke slikovite prikaze novih načina upotrebe raznih religijskih simbola, i na kraju razbijam telefon o zid. Onda gutam još četiri Lorama, ustajem iz kreveta I odlazim u kuhinju da iz frižidera iskopam poslednje preostalo pivo.

  Sedeći za odvratno prljavim, mrvama I mravima posutim stolom, mućkajući prvo u ustima pa onda u želucu ogavnu tečnost, razmišljao sam o jedinoj stvari koja je za mene danas vaskrsnula: osećaj da život nema smisla. Ne racionalan zaključak nego način na koji se oseća rupa u tkanju sopstvene ličnosti, možda baš na mestu gde bi trebala biti volja da se gura dalje. Eto, na tome jedino I mogu da mi čestitaju, I to svaki dan, jer taj osećaj umire tek kada zaspim, pa je prirodno da vaskrsne čim se svest vrati iz nepoznatih predela snova. A pomenuti snovi sve više imaju veze sa nekakvim lavirintom čudnovatih soba u kojem se gubim I postaju strašno monotoni; kraj je uvek isti – shvatam da izlaza nema. Kakva banalna simbolika. Čak I moja podsvest mi dosađuje.

  Zaista, kažem sebi ćutke, kroz smučavajući ukus piva, čemu sav ovaj kupleraj? Zbog čega ljudi žele da se žene, udaju, prave štenad, rade svoje uglavnom loše plaćene I pretežno omražene poslove, organizuju glupe porodične ručkove začinjene kokodakanjem beznačajnih razgovora, brišu prašinu i peru sudove? Razne vrste osećanja prijatnosti, ispunjenja uslovljenih obaveza, šarolike nagrade za ovakvo ili onakvo ponašanje, bežanje od sebe i života? Da, a u svemu tome ogromna, neizreciva doza nesvesnosti, slepila od kojeg biće doraslo neverovatnim visinama duha I intelekta smatra da mu je nužno živeti poput termita.

  A kakve visine duha i intelekta si ti, rekao sam tada sebi naglas, junače moj, dostigao? Takve da ti trebaju Loram i pivo da podneseš tek započeti dan?

   Ali eto, nekad biva I tako: izoštrena inteligencija i pojačana spoznaja u devijantnim dušama umeju da podstaknu osećanje beznađa I zgađenosti skoro svime oko sebe. Nas psihopate malo ko razume, osim psihijatara I drugih psihopata. Prve jako nerviramo i demorališemo jer ne umeju da nas izleče, druge uglavnom izbegavamo jer su iritantni I previše liče na nas. Ostaje nam uglavnom nada za neku vrstu umetničke obdarenosti ili barem sklonosti ka nasilju kao ventil za to što jasno osećamo da nismo kompletni ni koliko slaboumni modni džanki. I onda meni kažu: ti si pametan, zašto se ponašaš tako? Pametan za šta? Za to da vidim svrhu u vlastitom postojanju? A koja vrsta pameti je za to nadležna?

  Gledao sam mrave kako se manično motaju oko mrvica hleba i druge hrane, dok je moj mozak pri tom proizvodio nepotrebno velik broj misli i asocijacija u jedinici vremena: ljudi su kao ovi mravi, vrzmaju se usplahireno oko mrvica svog mehaničkog, tupog bivstvovanja, voljenih želja i potreba, nastojeći da ih zgrabe i u svoje smrdljivo leglo – mravlje živote – odnesu što više, istovremeno potpuno nesvesni stvorenja koje ih posmatra i u njima, sićušnima naspram sebe, zbog nečega vidi smetnju koju će otkloniti lupanjem šake po stolu ili  nekakvim otrovom; to biće pri tom najčešće ne prepoznaje sliku sopstvenog rastrzanog, neurotičnog života – preživljavanja, u stvari – u ovom prizoru, kao što ne vidi ni onu ruku i onaj otrov koji će i njega samog spljeskati i rastočiti u ništa. Drame vlastitih sudbina odvijaju se pred čovekom svakog dana, tako jasne i nedvosmislene, ovaploćene u banalnostima, a nama povodom toga na um padaju isključivo plitke, mrtvačke misli pretežno usmerene na otklanjanje nečeg što nam nije prijatno i nabavljanju onoga što jeste.

  Pri pomisli na nabavljanje izvora prijatnosti setio sam se svog dilera koji je nedavno nestao bez traga pa ga sad ne mogu zvati radi malog poslovnog aranžmana i time svoje dane učiniti slikovitije besmislenim. Takođe sam se odobrovoljeno prisetio da mravi, ipak, imaju pravo da žive i jedu svoje mrvice koliko i ja - ljudski mrav - po čemu shvatih da me Loram radi. Zadovoljno sam otpio gutljaj piva, osetivši da mu se ukus pomerio ka granici prihvatljivog.

  Međutim, njegova količina se svela na po koju slinavu kapljicu tužno skupljenu uz dno limenke. A taman je počelo da biva samo napola loše. Ustao sam, već pomalo klimave motorike, otvorio vrata frižidera I susreo nivoe depresivno praznih rešetki za hranu po kojima je mestimično bilo razbacano nekoliko buđavih glavica crnog luka,  margarin i ostatak putera u kojem sam nedavno kuvao travu. Piva niotkuda. Znači, rekla mi je želja za kombinovanjem psihofarmaka i alkohola, sada treba otići u radnju.

  Dobro, nema problema. Ja sam inteligentan, sposoban mlad čovek I snaći ću se u ovoj teškoj situaciji.Primetivši da su mi na nogama papuče a na gornjem delu pižame džepovi, jednostavno sam zgrabio novčanik sa stočića kraj kreveta, strpao ga u džep, stegnuo bade – mantil oko zavodnički uskog struka te išetao na ulicu do najbliže prodavnice. I sa svakim minutom obavljanja ovih prostih radnji, život mi je delovao sve više nalik na prozračan oblak uveseljavajuće plavo – zelene boje, lak I lepršav, bez ikakvih neprijatnosti u sebi vredne ikakvog osvrtanja.

Naravno, nisam zaboravio da ponesem ni kutiju Lorama.

  Ulica me je dočekala veoma lepim nijansama aprilskog jutra prožetih – barem za mene – neporecivim doživljajem lakoće postojanja. Kakva promena, iz onakvog čemera u ovu ugodnu, majčinsku sigurnost. A sve to zahvaljujući tričavom broju od sedam tabletica, svaka tek 2,5 miligrama. Hm, pomislio sam, zar ih je bilo sedam? Ne, ne , osam. Stvarno malo. Sramotno malo. Bruka jedna da se pred tako … tako svečan, takoreći sakralni čin odlaska u trgovinu po kupovinu likvidne supstance čija se… božanska svojstva toliko poetično prepliću sa … takoreći … transcendentalnim… oniričnim … o čemu sam ono mislio? Na trenutak mi je izmakao sopstveni tok misli. Nema veze, to je samo značilo da sam već bio pristojno urađen tako da u mom umu više nije postojala dovoljna količina zdravog razuma koja će mi zabraniti vađenje kutije sa čudotvornim lekarijama I uzimanje naredne tri tabletice.

  Dok sam izvodio ovaj postupak, kraj mene je prošla bakica iz komšiluka, mrgodno zagledana u drogerašku siluetu koja za nju, bez sumnje, oličavaše zloćudnu stranu ovog društva, naprosto još jedan razlog da na predstojećim izborima glasa za istu organizaciju koju je njena podrška usrećavala svojim slaboumnim zagrljajima proteklih petnaestak godina - iako nije iskorenila pojave poput mene. Fašista u odori kaluđerice, dobroćudni demon shvaćen, prihvaćen, nesvestan besciljnosti svog puzanja kroz Diznilend za imbecile. Veselo sam joj mahnuo, žvaćući tablete jer medikament tako brže deluje, ushićen što svoju otupelu, praznu radost mogu podeliti sa nekim ko je ne zaslužuje:

-  Dobar dan, teto, Hristos voskrese, valjda. Kako ste ovog divnog jutra? Ja sam prilično drogirano, hvala što ne pitate. Znate, ako želite da zovete miliciju povodom toga, prvi broj koji okrenete na svom poštovanom telefonu je prva cifra decenije u koju skoro stupate ako ne crknete pre toga – a garant hoćete – a druga je broj bubrega koji Vam mogu otkazati ako ih neko dovoljno izudara gvozdenom šipkom! Ljubim ruke!

  Ja s vremena na vreme primećujem medicinske kuriozitete – na primer, starice što najednom toliko ubrzaju svoje kretanje da to deluje kao onaj fast forward efekat ili neobjašnjiv napad vitalnosti. Tako je bilo i ovaj put, što se kroz mlitavost od tableta u mojoj svesti probilo kao osećanje radosti zbog nečijeg, makar privremenog, boljitka. Eto, mali, vremenom i uglavnom besciljnim radom sprženi žohar trčkara ulicom koliko mu artritični zglobovi dopuštaju samo se povremeno osvrćući, a ja znam da prijave policiji ne moram da se bojim. Već ih je bilo i odradio sam ih veoma smireno, pred plavičastom gospodom pričajući lucidno i trezno, s vremena na vreme  ističući da sam student književnosti, kao i rečitost sa time povezanu, uz provereno pomanjkanje krivičnog dosijea ( za psihijatrijski me nisu nikad pitali ) što je kod ovih priprostih mladića ( uglavnom su mi takve slali ) i moj izvežbano bezazleni govor tela, proizvodilo uverenje da su žalbe potekle od paranoidnih penzionera koji ih gnjave i kad im vodokotlić u WC-u ne radi jer nije popravljan zadnjih dvadeset godina. Jednom rečju, dan je bio jednako prozračno – harmoničan, a ja ispunjen zracima sunca koji ne donose radost, ali isto tako otklanjaju svaku sumnju u sopstveni integritet, sigurnost, samouverenost i nenarušivost prava da se ljudi zastrašuju bez ikakve kazne ili osećanja krivice.

 I eto, dođoh do tako željene prodavnice, bogate obećanjem kopulacije između već uzetog benzodiazepina i nekog od potomaka vinove loze, hmelja ili možda druge potencijalno psihoaktivne biljke. Ali koje? Tu sam zastao, svestan da nisam odlučio želim li pivo ili nešto drugo. Izvadio sam novčanik da prebrojim pare, ali zbog delovanja čarobnih plavih bombonica koncentracija i sposobnost računanja mi se pretvoriše u neupotrebljivu kašu pa sam, pretpostavljam, tako stajao pred vratima radnje kao očigledno jako pogubljen čovek nekoliko minuta, psihotično premeštajući novčanice iz jedne ruke u drugu veoma prazne glave. Kada sam se trgao iz ovog transa, jednostavno sam sebi rekao da lova nije problem kao ni bilo šta drugo, pa ušao u skučeno dupence od prodavnice rešen da stvar rešim intuitivno, što će reći bez ikakvog razmišljanja. Ionako ga nisam mogao obaviti.

  Plastična lutka ženskog oblika zatočena iza kase iscedila je iz svog uskog lica jedan strašno plitak osmeh zajedno sa rečima koje su u mojoj zombifikovanoj svesti odjeknule kao totalno prazan, ali istovremeno primamljiv poziv na verbalnu pičkažu:

- Dobro jutro, komšija, Hristos voskrese! Izvolite!

  E, tu sam te čekao, pomislih skoro radosno, sad ću ti se najebati keve.Koliko vidim, drugih mušterija trenutno nema: odlično. Loram je, što sam po ranijim iskustvima mogao i predvideti, probudio moj bes, prekrivajući ga slojem potpunog nepoštovanja za tuđe emocije sa kojima, zbog trenutnog manjka svojih, nisam saosećao:

- Kao prvo, šta, ko, gde je vaskrslo? Šta je vaskrsenje? Znaš li ti pouzdano da sam ja hrišćanin pa da bude OK da mi to čestitaš? Šta ako sam satanista? Šta ako jebem decu i pijem im krv?

  Devojčica, sirota, uplašena poremećenom reakcijom, zamrzla je svoj lažni izraz lica i zablenula se u mene:

- Pa ja to onako … mislim, Uskrs je, i obično …

- Šta obično? Ja sam tebi običan? I kakve smo mi komšije kad ja pouzdano… mislim, znam da ti živiš u… na drugom kraju grada i tamo… tamo… golubovima sečeš noge da ti se one, jadne, šetaju po terasi priključene na baterije od kojih ti se vibrator puni kad nećeš da platiš za … struju, a ‘oćeš da se… jebeš?

  Naravno, taj deo sa golubovima je bio u potpunosti izmišljen i sračunat na čisto zastrašivanje, a jednim delom naprosto od moje narastajuće zbunjenosti.Ona je i kod kasirke nastupila zajedno sa strahom koji sam primetio uprkos tome što ga ja više ni od čega nisam imao. Devojka, bezbojni, bezoblični vojnik armije polumrtvih klonova marketinga i fobije od neuklapanja zgrčila se, svesna da ima posla sa ludakom ( to još od ranije ), a sada očigledno i drogiranim( i to od ranije, ali pre sam bio miran ). Kamera postavljena metar i po iznad njenog sirotog mozga a upravljena ka mojoj neobrijano – mahnitoj fizionomiji ništa nije menjala. Mogao sam je ugušiti guranjem WC – papira u dušnik pre nego što bilo ko reaguje, I toga smo oboje bili svesni.

- I ti pilići… ma nema veze, boli me kurac za te tvoje jebene perverzije, daj ti meni da pijem! PIJEM, BRE! Šta ima od cuge? Nešto jako mi treba! Brzo! ODMAH!

  Zanimljivo je kako najbahatije i najgluplje naredbe kada se urliknu neočekivano i uz ubilački pogled prouzrokuju uzvrpoljeno ponašanje osobe koja u tom suludom odnosu postaje prestrašeni rob čija je jedina želja da ne dobije po onoj stvari. Tako i pomenuta devojčica, zatočenik sitnog trgovca – eksploatatora, vlasnika malecne trgovine žalosnog asortimana i manje žalosnih cena: odmah primetih njeno nervozno migoljenje u pravcu polica sa alkoholnim pićima, ka kojima usmerih mutne, krvave oči. I ubrzo ( barem u sažetom osećanju vremena koje Loram pruža obožavateljima ) primetih uzanu, elegantnu flašu apsinta sa etiketom neukusno ukrašenom jednostavno I banalno nacrtanom figurom crvenog đavola.

- E, ono ‘oću – viknuh upirući prstom – taj đavolski apsint, to mi treba! Sad je Uskrs, I ako Hrist postoji onda I Satana postoji, I onda ja treba đavolski apsint da pijem da bi’ Hrista slavio kroz njegovu negaciju, je l’ tako, il’ možda ‘oćeš da kažeš da serem? Kol’ko košta?

- Ovaj …

- Koji ovaj onaj! Cena! U dinarima, eurima, funtama, eksimskim haringama i koži bivolje masti ako ste Indijanci! A niste! I šta mi tu onda prodaješ neku zbunjenost, kol’ko jebena stvar košta? Je l’ moram da prodam dušu da dobijem jebenu crvenu dijabolu?

- Ovaj … hiljadu šesto tri’es’ pet dinara…

- Kaže se hiljadu šest sto… stotina trictste…trideset pet…t… dinara, jebem li mu ga nepismenog! Evo ti pare, kad ti tol’ko znače, evo, imam, nije frka, ja i’am para, nisam klošar, jeb’o pare, evo…

  I pošto to beše najlakše, izvadio sam dve hiljadarke tresnuvši ih na pult. Naredni interval neodređenog vremena bio je ispunjen prazninom tokom koje sam mislio I osećao ništa, gledao u isto, sve dok me bojažljivi ( kao da sam ja te emotivne intonacije bio jako svestan ) glas roba kraj fiskalne mašine za mučenje nije nekako prenuo iz maglovitog ništavila:

- Evo, izvolite.

Ispred mene je stajao đavolski apsint strpan u kesu, pored njega svežnjić novčanica, pretpostavih kusur.

  Zgrabio sam kesu sa pićem I momentalno jurnuo ka vratima, kroz svo mrtvilo ipak grickan jedva primetnim osećanjem krivice.

- Zadrži kusur! Da na’raniš piliće, jebali te oni!

  Dan me je pozdravio sada izmenjenim nijansama osećanja ostvarenih Loramom – više nije delovao onako blago uveseljavajuće nego nekako neobjašnjivo gnjecavo, kao da se kvalitet samog postojanja pretvorio u prežvakani smoki ispljunut na tanjirić uz bezosećajnu rečenicu : Evo, ovo je sada tvoj svet. Teško opisati, ali nama korisnicima tableta to i nije potrebno jer tačno znamo kakav je filing. Ljigav i glibav kao lokva bljuzgavice u koju se gazi letnjim patikama kupljenim na pijaci. Donekle antiklimaks u odnosu na malopređašnje spokojstvo, ali i dalje prožeto neljudskom ravnodušnošću. Stoga sedoh na žardinjeru nedaleko od radnje gde je nastao besmislen I nepotreban eksces, izvadih flašu iz kese te se pozabavih njenim otvaranjem. Sećam se povremenih bledih iskri radosti zbog skorog trovanja prejakim alkoholom ubrzo nakon trovanja prejakim sedativom, istovremeno iščekujući eventualni dolazak murije ukoliko sam isuviše prestravio ćurkicu za kasom.

  Potegao sam gutljaj pržeće, crvene tečnosti jake biljne arome I neodredljivog ukusa veštačkih dodataka. Umalo nisam povratio. Jebi ga, pomislih, obično je tako sa prvim gutljajem, ili dimom. Posle sve klizi kao uhodano, dugogodišnje prijateljstvo. Naročito kroz mozak, sve nesposobniji da shvati kada treba stati.

  U pomenutom mi se javila sugestija, sumnjivog smisla I rekla: ukoliko već pijem đavolji apsint na Uskrs koji me nervira, mada satanista ipak nisam, zašto ne bih gutljaje ove divne tečnosti ritualno ispratio onim stihovima iz Bodlerove “ Litanije Satani “ kojih se još sećam? Njih je I u treznom stanju bilo vrlo malo a pesma dosta dugačka, ali zar je to bitno? Ne, naravno, rekao sam naglas, registrujući poglede nekolicine prolaznika, ništa više nije bitno, niti je ikada bilo. Dakle, da započnemo sa Apsintsko – Loramskim recitalom, odlučih kašljucajući teatralno, da pročistim grlo pred nastup:

- O premudri prinče othranjen na sisi…

Čekaj malo, pomislih, nije sisa nego dojka. I da li je baš “ premudri prinče “ jer to ide I u drugom distihu? Ne, možda nije. Ali ko ga jebe, jednim delom ću improvizovati.Najvećim, izgleda.

- O premudri prinče othranjen na dojki zlehude sudbine, Bože lišen slavopojki! Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!

Na poslednji stih sam počeo da plačem jer me je nagnao da osetim, po ko zna koji put, svu uzaludnost svog života I svih načina bežanja od njega. Ali to je trajalo manje od pola minuta jer su sedativi ipak jači od očajanja. Onda sam uzeo drugi gutljaj; on mi je već legao poput čiste izvorske vode. Dakle, trebalo je nastaviti sa poezijom:

- O premudri prinče kog nepravda tlači, I poražen ti se uspravljaš sve jači! Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!

  Tada se desilo nešto: kroz svu otupelost, prazninu godinama osećanu i stvaranu, drogu, rezignaciju i defetizam, pomislih kako sam možda baš JA taj premudri princ kojeg ni ovaj očigledan poraz, poniženje sedenja na ulici dok otkinut od tableta pije hemiju sa 55% alkohola, ne može poraziti, nego baš naprotiv, USPRAVITI u nekoj vrsti trijumfa nad okolnostima I ljudima delimično odgovornim za moj pad u dubine beznađa. Biti uzvišen u uniženosti, postati Bog u ropstvu, prognani anđeo što vraća se sa osvetom nad svima koji ga preziru, a nose u sebi klicu zla ništa goru od Njegove najužasnije misli?

  Zaista, šta ako je tako, klizilo je pitanje zajedno sa narednim gutljajem, zbog čega bi ova ideja bila besmislena? Život koji trpim do te mere je lišen radosti da je nalik izgnanstvu palog anđela, Ljermontovljevog demona. Nastavi litaniju, rekao sam sebi, dok sam osećao narastanje nečeg suviše strašnog, zlog I ubilačkog da bi moglo biti prihvatljivo zbunjenim prolaznicima koji su me slušali, verovatno misleći da naprosto imaju posla sa još jednom pijanom budalom koja im upućuje nebulozne pogrde:

- O bedni termiti, zatočenici sopstva, strahom I neznanjem zasluženog ropstva, Pali Anđeo će zgaziti klice vaših nada, podredivši vas Smrti koja svetom vlada!


  Čekaj malo, ovo Bodler nije napisao. A ja sam to, odvaljen I samo delimično prisutan, izgovorio glatko, bez zaplitanja jezikom, kao da neka druga volja progovara kroz mene. Veoma neobično: pouzdano znam da u ovakvim stanjima nisam sposoban za tako nešto. A ni trezan.

  Dejstvo tableta se, kako sam to počeo osećati, povlačilo nad nečim novim, nikad ranije doživljenim. To je bilo vrlo suptilno, ali sa svakim minutom sve primetnije osećanje moći neprouzrokovano Loramom; ovo je bila snaga čiji izvor ne dopire od nečeg ljudskog, čovečjom rukom stvorenog…struja energije iz nepoznatog jezgra kosmosa, crna reka neopisivo inteligentnih očiju zagledanih pravo u moju dušu, dušu svakoga na svetu. I te oči, skupljene i tamne, ne odavaše nikakvu preoznatljivu emociju. Samo informaciju, podatak o mojoj suštini koja im beše potpuno jasna… tu se utisak zamaglio I vratio na raniji stadijum stonda. Uzeo sam novi gutljaj I zagledao se u te obične, radne, normalne ljude što gmižu ulicom ka svojim mravljim ciljevima, mravljim mrvama zadovoljstva I prividnog smisla, Liliputanci zauzeti održavanjem svojih jazbina, neraskidivo povezanim sa obuzdavanjem Gulivera, sposobnog da razori strukturu njihovih insektolikih egzistencija prostim prisustvom svoje prirode u čijoj senci svako postaje smešan..

  Da li sam ja taj Guliver? Kako god bilo, tako sam se, iskreno rečeno, osećao. I to sve više I više, potežući apsint veoma neopreznom brzinom, nimalo zabrinut da bih mogao završiti obeznanjen na zemlji. Jednostavno nisam imao utisak da se tako nešto može dogoditi Meni. I to “ Meni “ sam počeo čak I da mislim sa velikim početnim slovom, ispunjen saznanjem da ja, ipak, nisam makar ko. Ne luzer navučen na tablete, ne propali student bez volje da živi, voli I bude voljen; ne ova suva, bazdeća ljuštura kako sam sebe već godinama doživljavao, padajući sve dublje I strmije niz padinu propasti.

Ali ko onda? Ili možda – šta?

Ali, naravno – došlo mi je iznenada, u dezorijentišuće jakom, svetlom talasu lucidnosti: ja sam oličenje osvete. Kazna za grehe ovih ljudi, tako sigurnih u sopstvenu moralnost koje nema nigde osim u lažima I na fasadi. Ove gnjile gnjide, religiozne poput gladne hijene, kada pale sveću u crkvi rade to da bi dobili na lotou ili zajebali bliske rođake na ostavinskoj raspravi. Grabe svoje jebene cegere, poslovne tašne, đačke torbe, mobilne telefone, kreditne kartice pa trče preko leševa da ponovo razapnu Hrista za nova kola I letovanje u Turskoj. Njihovi stomaci poješće sav smisao, svu svetlost ovoga sveta, i ostaće samo bezbožna pustinja. Ne! - ovo već jeste pustinja. Kraj sveta odavno se odigrao, sadašnjost je tek gmizanje crva kroz smrdljivo truplo bezbroj puta ubijenog čovečanstva.

Otkud meni ovakve misli? I zbog čega mi deluju tako prirodno, pitao sam se. Nikada nisam bio religiozan. A opet, shvatao sam dok se moja šaka sve čvršće stezala oko flaše apsinta, ima Boga. Ima. Ali onda ima I Đavola. Zar sam ja Đavo? Zar je Đavo izabrao da se oglasi kroz mene?

Nešto je prsnulo; nisam bio siguran da li unutar ili van mog bića ( uostalom, gde je tu granica? ).I tada sam, neobjašnjivo razrešen magle od pijanstva I tableta, ali sada omamljen sve jačom plimom ubilačke moći, pogledao svoju ruku: ona je bila mokra, krvava, iz dlana su provirivali komadići stakla. Smrskana flaša ležala je na tlu I njena utroba, sada nepotrebna, zaudarajuća crvena bljuvotina, vraćala se zemlji jer je poslužila svrsi.Otvorila je Vrata kroz koja sam izašao u ovaj svet.

Gledao sam taj bedni, ovozemaljski prizor i  smejao se. Moje cerekanje, lišeno radosti, lišeno ljudskosti, bilo je zvuk slamanja drveća pod naletom oluje. Udarac za udarcem neizbežnog. Ničeg nije bilo osim njega; vreme je izgubilo smisao…

- Dobar dan. Ličnu kartu.

I dalje se cerekajući, podigao sam pogled I video smešnog, beznačajnog čovečuljka odevenog u plavo. Za pojasom je imao upravo ono što mi je trebalo. Drugi je stajao na metar od njega.

- Ličnu kartu? Ti ne znaš ko sam Ja?

- Gospodine, ličnu kartu…

Naprosto nisam mogao da prestanem da se smejem. Pekinezer je lajao na probuđeni vulkan, ne kapirajući kako lavina vatre juri ka njemu da ga pretvori u garavu fleku. Eh, ljudi… nikada neće ništa shvatiti.A devojčica za kasom je ipak zvala muriju… savršeno.

- O, daću ti ja ličnu kartu – rekao sam mu uz osmeh – I kad ti je dam, ti ćeš učiniti tačno ono što ti naredim. Jasno?

Pandur nije odgovorio, samo se ukočio, zgrčio u pozu plastične lutke koja ukrašava izlog besmislenog butika. Spusti ruku do pištolja, pomislio sam, I on je poslušao. Dobro, sada su stvari podešene za ono što mora uslediti na ovaj dan, ovaj željeni, slavljeni Uskrs… uskrsnuće Spasitelja,  novo rađanje nebeske Pravde…

- Vidi ovako – reko sam drotu ne gledajući ga – danas je sveti praznik. A okolo se šetaju kojekakva čudovišta, kupuju čokolade I alkohol, pozivaju goste na prežderavanje I tome slično. Takvi su razapeli Isusa, I rade to I dalje svaki jebeni dan. Kapiraš?

Pauza, potrebna da ljudsko biće shvati kako se sve promenilo.

- Da – promucao je drot, zbunjen novom ulogom – kapiram.

- Super. E sad, pošto si ti čuvar reda I zakona, dužnost ti je da sačuvaš poslednje ostatke Gospodnjeg Puta na ovome svetu. U principu, to je moj posao, ali ćeš mi pomoći. Kapiraš?

Panduri su me gledali poput prestravljene dece.

- A… šta treba da radim?

Iscerio sam se, osećajući silovitu vatru uništenja koja čeka da izbije iz mojih reči; kakav divan osećaj, kakvo opojno blaženstvo nakon svih onih mizernih godina ljudske nemoći, mržnje I uzaludnog gneva. Ekstaza. Euforija osvete. Ništa lepše kao da ne postoji među svim tvorevinama Nebeskim.

- Ti, prijatelju moj – rekao sam ustajući, hvatajući te male, zbunjene oči u vir bez dna, zenice vuka, senke bačenih noževa – imaš za pojasom ovu blagoslovenu spravicu. – priđoh mu I pljesnuh njegov pištolj, na šta jadnik zgrčeno ustuknu – Njime ćeš danas pucati u ljude. Naizgled obične ljude koje prolaze ulicom I kao gledaju svoja posla. Pucaćeš isključivo da ubiješ; nikakve lake/teške povrede I slična sranja, samo čista SMRT. – zašištao sam unoseći mu se u lice – Oni su monstrumi…znam da ne deluju tako, ali I sam ćeš ih videti u pravom svetlu… a kad ih vidiš, niko neće morati da ti naređuje: sam ćeš se odreći rođene familije tek da nekom od tih odvratnih stvorenja razneseš džigericu… ma I svoju jebenu porodicu htećeš da pobiješ, veruj mi, jer ćeš ukapirati da su I oni isti takvi smradovi, antihristi maskirani bezobličnošću mase, kupaca mobilnih telefona, jadnika što mole za stambeni kredit… Sve su to govna, demoni ogrnuti kostimima od pocepanog papira, a kroz papir se vidi SVE, vidi se sve, zar ne vidiš… ZAR NE VIDIŠ?

PANDUR, ukočeno okrenut ka ulici na kojoj se sve više dokonih komšija prokletih radoznalošću skupljalo oko nas, nagađajući, mrmoreći, sašaptavajući se o tome kako je ludak konačno dobio svoje, vidite, gospođo, došli da ga ‘apse, napio se I nadrogir’o pred radnjom pa pravio sranja, ma znala sam ja to godinama unazad, to je drogeraš, to je ludak, neradnik, došla maca na vratanca, a devojka iz radnje klima glavom, kao potresena I kaže da, da, potpuno odlepio, narkoman, predlagao mi svakakve seksualne stvari, odvratno, komšinice, ne mogu ni da izgovorim, smiri se, ‘ćeri, teši starica crvenog nosa, sad je sve u redu, sa’ će da ga u maricu, pa kad stigne u stanicu – igranka po bubrezima, joj, oca ti jebem, viče krezubi alkos u poderanoj jakni, dobro da ga ja nisam prvi stig’o, mama, a šta policajci rade sa onim čikom, hapse ga sine, nije bio dobar; skupo odevena mlada majka ljuljuška kolica sa osmomesečnom bebom, mobilni telefon u koji kaže: ma da, sve su to bajke za decu, nego sutra imam poslovni ručak– i PANDUR je opazio majku sa mobilnim telefonom i bebom, njegove oči iscediše zmijski pogled kroz naborano – sužene kapke. Ruka opuštena pored futrole podiže se i sa hladnim, odbrambenim grčem hvata dršku pa pandur kreće ga gospođi koja u mobilni šapće: Ne, ne, to im ne spominjite, jeste li normalni, ionako ćemo im posle …

- Da, sada vidim – šapuće pandur.

- Znaš šta treba da radiš – rekao sam drotu kojem, zapravo, nikakva naređenja više nisu trebala. Znam da je primio signal iz tih užasnih kolica, znam da oseća očitavanja od te kvazi – japi ribe I njenog  potomka: pogotovo od njega. Obojica smo osećali kako ta još neizdiferencirana grudva mesa I duše već kreće putem koji su mu  majka/sistem/okolina isprogramirali hladnom lešinarskom logikom, razrešenom saosećanja, najtričavije, najpliće duhovnosti izuzev one oličene u pozerskim ušunjavanjima u crkvu radi jeftine glume. Karijera. Politika. Sporadični mrtvi I brojniji unesrećeni raštrkani po crvenom tepihu uspona… Antihrist. Još jedan, šapuće drot dok prilazi kolicima I vadi utoku, drugi čuva stražu Zaista, neke stvari bez odlaganja treba uraditi. Ko još pita pacova želi li da živi.

Da, pita drugi pacov. Njih milijarde; krvavi esnafi zaogrnuti zastavama, sloganima I ikonama uglavnom pobijenih svetaca, divljački umorenih od strane iste takve rulje. Najednom doživljavam skok u neko zaudarajuće, vrelo, prašnjavo I prljavo vreme gde ljudi odeveni u dronjke urlaju “ Isecite ih na komade!” Zadah neopranih tela I jare prodire kroz pukotinu;momentalno zatvaram procep u vremenu, ne želim to da gledam; imamo isto sranje I ovde, na ulici modernog grada, na pragu 21. veka, uoči dana najsvetijeg u istoriji čovekovog smrdljivog klizanja niz padine jame za organski otpad.

Pandur se progurao do kolica I sad posmatra dete. Ono plače,želi novu pelenu, želi da vlada svetom, želi sisu. Majka zbunjeno prekida razgovor i njene vodnjikave plave oči šire se dok pištolj nonšalantno kruži iznad krhke detinje glave a drotov pogled je zamrznut, dalek; sve je već odlučeno.

- Gospođo – reče on njoj – imate li Vi dozvolu za posedovanje deteta?

Zbunjenost, meškoljenje, polunabusit odgovor:

- Izvinite molim, ne razumem, kakva dozvola…

- Znači – nema. E pa onda…

I bez ikakvih ceremonija, pandur je pucao u bebu. Kosti, mozak, oči, donja I gornja vilica, iskidan jezik, utroba, otkinuta šačica kao otrgnuta sa lutke – sve to u komadićima, krhotinama, sluzavim grudvama, talasima krvi letelo je u nasumičnim pravcima po radoznaloj rulji dok su se kolica izmicala ,raspadala I padala pod silinom metaka. Na kraju se I prevrnuše, puštajući da na ulicu ispadne groteskno osakaćeno telašce - toliko unakaženo da je sličnost  sa ljudskim bezmalo ukinuta – tek nešto potiljačnih kostiju lobanje, krvavih I slinavo obloženih onim ostatcima moždane mase što nisu završili na mamicinoj skupoj haljini( mamica još ne vrišti, u šoku je ), vrat delimično prekinut I sad kao polomljeni štapić nakrivljen setno u pravcu grimizne, ,usamljene crvenocedeće spužvice izbačene iz grudnog koša na muzgavo tlo, nekad verovatno deo pluća ; a preostali delovi lica – leva strana nestala, razneta metkom, zamenjuje ga rupa oštrih unutrašnjih ivica  kostiju, pa onda desno oko, ugašeno i nekako razroko, kao da želi dosegnuti vrata obližnje stomatološke ordinacije ( čika doktove, čika doktove, vubi fu mi pobegli, pomovite ), nos I dalje prćast na uskom komadu kosti omeđenom nedostatkom gornje vilice I čela, creva vrela, raskidano – razneta po telima okupljenih koja vrište, vrište, beže, rasuta delimično na trotoaru, delimično na kolovozu, nedaleko odatle ulična mačka, napeta, gladna, nesigurna zbog mnoštva, ali možda kad se raziđu… možda… pandur vadi šaržer, zamenjuje ga novim I puca, puca, drugi mu se pridružuje, majka gubi izraz lica zbog zrnom probijene slepoočnice,  žena crvenog nosa pada, alkoholičar u pocepanoj jakni bezuspešno sprečava desnom rukom rastočenje leve strane lica, zatim levom jednako besmisleno zaustavlja liptanje iz donjeg, džepnog dela jakne, stomak curi obilno, zbogom neznani gospodine, vaš pad na trotoar nastavka nema. Vrištanje apsurdno prekidano kako bi anonimni muškarac poslednji, besmisleni put gurnuo ruku u džep mantila ( ima li u njemu novčanik? Ne, samo člansku kartu erotskog DVD kluba ) i onda pobočke pao. Devojka u šarenoj odeći pokušala je da beži, ali njeni koraci ritmički behu tako usklađeni sa metcima da je uskoro njeno mrtvo telo, prostirući se u ogromnoj lokvi krvi, otkrivalo jedan deo materice, tankog creva I transplantirani bubreg, sada raznesen u nepoznat broj komada beskorisnih osim za crve I truležne bakterije…


U jednom trenutku sam ustao i krenuo ka svom stanu. Ovde više nisam imao šta da radim – drugi su obavljali sav neophodan posao. A uostalom, pokolj me nije zanimao. Ja sam ga samo inicirao, I to je sve. Stoga sam izvadio ključ iz džepa pižame , otključao kapiju zgrade, gurnuo je I stupio u prohladnu vlagu hodnika.

Uskoro sam sedeo pred računarom, savršeno miran, nasmešen. Ulogovao sam se I otišao na blog koji sam vodio poslednjih nekoliko godina, uglavnom ne znajući zašto. Ali u tom momentu, dok su prigušeni vrisci, žamor i buka pandurskih sirena tkali sve živopisniju zvučnu podlogu sveta iza spuštenih roletni, tačno sam znao koja je. Njegova svrha je post koji sam tada krenuo da pišem, glatko I brzo kao da mi ga neko diktira:

                                             USKRSNUĆE


NA POČETKU NE BEŠE POČETAK.

POČETKA NE BEŠE.

KRAJA NEĆE NIKAD BITI.

ALI BIĆE KRAJA ČOVEKU, KAO I NJEGOVIM BOGOVIMA.

JER, AKO ĆEMO GOVORITI ISTINU, ČOVEK IH JE STVORIO. TO JE BILO NEIZBEŽNO, USLOVLJENO NERASKIDIVOM POVEZANOŠĆU SVEGA ŠTO POSTOJI. ZBUNJENO, RANJIVO BIĆE GLEDALO JE U OLUJU, VULKANSKU ERUPCIJU, SMRT I RASPADANJE I REKLO SEBI – EVO BOGA, EVO BOGOVA. NJEGOVE MISLI, DEO KOSMOSA KOJI STVARA I RASTVARA, ZAPOČELE SU NEMINOVAN PROCES. NASTALA SU STVARNA BIĆA, BESTELESNA I SUPERIORNA, NE GOSPODARI REALNOSTI KAO ŠTO ZAMISLISMO, ALI DOVOLJNO NAPREDNI DA NAM POSTANU VLADARI. NASTAŠE SVI NAŠI BOGOVI.

  ONI SU VELIKI I MOĆNI JER SMO IH NAPRAVILI TAKVIMA. ALI I TAKVI, ZAVISE OD NAS JER ŽIVIMO U SIMBIOZI; NAŠA VERA NJIHOVA JE KRV , NAŠA POSLUŠNOST PRINCIPIMA VERE KOJU SAMI UTEMELJISMO RAVNOTEŽA JE NJIHOVIH ORGANIZAMA. POREMETIMO JE, I ONI OBOLJEVAJU. NE POŠTUJMO IH – ONI TRPE.

A ONDA NAS MRZE. I ONDA SE SVETE

HRIŠĆANI, I VI KOJI SE HRIŠĆANIMA SMATRATE, ZNAJTE OVO: DANAS JE USKRS. VI MISLITE DA JE NA OVAJ DAN USKRSLA LJUBAV I PRAŠTANJE. KAKO SE SAMO UŽASNO VARATE.

ZA MNOGE OD VAS, USKRSLA JE VAŠA SMRT.

VAŠ BOG, TOLIKO PUTA DVOLIČNO PREZREN, LAŽOVSKI ISPLJUVAN OD ONIH KOJI LAŽU ČAK I SEBE, NIJE USKRSNUO NA OVAJ DAN – NIKUDA NIJE NI IŠAO. ALI USKRSNULI SU ANĐELI OSVETE, BESNE, DEMONSKE HIJENE KOJE ĆE OTKINUTI GRKLJAN SVAKOME OD VAS ŠTO PRISTUPI ČINU STVARANJA SOPSTVENOG BOGA ZATO DA BI GA IZDAO.

NEMA PRAŠTANJA.

NEMA MILOSTI.

SAMO KRVAVA KAZNA ZA PODLOST.

OVO JE PRAVI PRINCIP HRIŠĆANSTVA. OVO JE PRAVI PRINCIP SVAKE RELIGIJE: UGRIZI RUKU GOSPODARA I PROĆI ĆEŠ KAO DŽUKELA KOJA URADI ISTO.

I ZATO HRIŠĆANI, BRAĆO U SVETLOSTI BOŽANSKOJ, POBIJTE KOPILAD, ZAKOLJITE IZRODE, ODMAH, BEZ OKLEVANJA, SVIM SREDSTVIMA, IZBIJTE IM I POSLEDNJU OKRVAVLJENU, RASTOČENU NERVNU ĆELIJU IZ RAZMRSKANIH LOBANJA, POJEDITE NJIHOVE LAŽLJIVE JEZIKE DOK ČUPATE CREVA GOLIM RUKAMA. RAT JE POČEO. NOVI POTOP JE POČEO. POTOP OD GREŠNE LJUDSKE KRVI.

SAMO PRAVEDNI ĆE PREŽIVETI.

BRAĆO, SREĆAN VAM PRAZNIK, I DA DOŽIVITE SUTRAŠNJI DAN.


  I onda, kao kad eksplozije vatrometa obznane Novu Godinu, sa ulice, sa raznih strana I udaljenosti začuli su se pucnji, vrištanje, divljačke, ludačke psovke I lajanje ljudi koji su se međusobno ubijali. Moja istinska braća, drugi uskrsli Pali Anđeli, probudili su se na ovaj sveti dan I sad obavljaju svoj sveti posao. Sve će se promeniti. Pravo značenje nekad u travestiju I laži odenutog praznika otkriveno je svetu : odmazda za iznova I iznova ponavljano ubistvo Sina Božijeg.

Ustao sam, miran, prepun poštovanja, prekrstio se I, dok mi se suza slivala niz obraz, sa ljubavlju prošaptao:

- Hristos voskrese. Vaistinu voskrese.


 

Objavio sevdah u 8. mart 2010 23:11:45 | 4 komentara

HALI GALI HALID: SAMO NOĆAS DA ZABORAVIM TUGU

Objavio sevdah u 26. februar 2010 2:53:46 | 0 komentara

JEDNE DAVNE NOĆI...

Istina, nismo hodali baš pravo, takođe istina, ni jezici nam nisu besprekorno obavljali svoj posao ( ali ipak bolje nego mozgovi ). To je bilo samo jedno tipično veče hiperdepresivnih devedesetih u Novom Sadu, loše vino i loše pivo popijeno na ulici, smeđe mrlje na prstima od motanja hercegovačke krdže. Dakle, mi – četvorica smelih mladih ljudi na kojima počiva sudbina nebeskog naroda, teturamo se kraj saborne crkve koju primetismo uglavnom kao standardni backdrop za uobičajene lepkoduvajuće, sitnišmoleće Cigančiće poslovično prljave i oguglale na previše toga. Njihove stereotipne molbe tipa „ Daj koji dinar“ ovaj put su naišle na odgovor kakav nikada do tada ( ni od tada ) nisam čuo, a valjda i neću. Najkrupniji delija od nas prišao je klincu sa žuto ubrljanom kesom i rekao : E, mogu da dunem malo?

Tilt. Sva preostala trojica, možda i klinci. Eto šta uradiše embargo i sankcije: nezamislivo.

Ja pretpostavljam da je iz one Hristove ikone u crkvi najednom počela da teče krv. Ili možda suze. Ili oboje.

-E, a je l’ vi volite da kradete? – reče Cigančić, ne baš zbunjen, brzo se snašao i već gleda kako da nas vrbuje za neku varijantu. Objasnimo mu da nismo u tom fazonu – samo što se neki od nas grebu za lepak – kesa mu bi vraćena a mi put pod noge. Na žalost, put nas , nakon jednog džokavca, odvede do kola što pripadaše jednom od treznijih. Međutim, onaj visoki, krupni delija, isti koji se zbratimio sa sadržajem lepljive kese, lepljivog džokavca, a i nešto ranije – nekoliko lorazepama, insistirao je da lično ON vozi i da će se uvrediti ako neko odbije vožnju. Jebi ga. Tako da smo ušli u kola.

Manje od minut kasnije smo iz njih izašli, motivisani ovakvim sledom događaja:

1.    Naš vajni vozač se jedva isparkirao.

2.    Što nije bio nikakav problem u odnosu na to kako je pun gas kroz crveno prešao raskrsnicu ne gledajući ni levo ni desno.

3.    Za to vreme je puštao prvi album od Napalm Death, što ne bi bio bikakav problem, ali je u datom kontekstu bilo kao organizovanje vatrometa na „Titaniku“ u samom koritu broda.

Ej multinational corporations, genocide of the starving nations. Ukoliko se sami ne pobijemo urađeni za volanom, to jest.


Prema tome, odjebasmo napolje i možda samo zato ovaj post uopšte postoji.

Ah, davno prohujala vremena. Ko zna zašto mi ne budite nostalgiju.

Objavio sevdah u 18. februar 2010 16:58:46 | 1 komentara

RITUALI KOJI PRIPREMAJU

Ceo život nam odlazi na njih i to je neminovno. Na primer, upravo sam otišao u radnju , kupio domaću jabukovaću za koju sam apsolutno siguran da u sebi ne sadrži ni promil od autentičnog voća, flašu švepsa, i sad od te dve bastardne izmišljotine naše milosrdne, ka niskim potrebama konzumenata okrenute industrije, smućkah jedva podnošljivu smešu koja će mi pomoći da napišem nešto o Ritualima Koji Polagano Pripremaju Čoveka Za Neizbežno. Za neizbežno u kojem , valjda, nema ni traga od naše potrebe da veštačkom aromom izmenimo ukus stvarnosti. A ako i ima potrebe, ima li mogućnosti? Ne, srećom, konačnost nije moguće strpati u boci i onda njom manipulisati. To se pre radi u filmovima i literaturi.

Pa da počnem. Da počnem pokretom kojim...

... podižeš torbu sa poda i stavljaš je u krilo dok sediš na krevetu. Napunio si baterije mp3 plejera, odabrao odgovarajuću literaturu ( Hitlerovu, Staljinovu, Ešerovu biografiju, ili nešto o transakcionoj analizi, možda svedoočanstvo o nečijih godinu dana provedenih u Aušvicu), strpao sve to u kese pa u torbu. Papuče, duks, pižama, sve na mestu.  I sada sediš na krevetu, nadzireš ulicu kroz prozor i čekaš kola hitne pomoći koja uskoro dolaze. Kada tačno ne zna se. Treba biti strpljiv. Strpljenje gradi karakter.

Onda kola dolaze. Razdrndana, jedna od malobrojnih što opslužuju bolesne i umiruće Novog Sada. Izlaziš iz stana, prelaziš na maleni travnjak pretvoren u blato i ulaziš u njih. A unutra...

Vozač i barem još jedan pacijent. Sve do nedavno taj pacijent beše večito natmureni, nepromenljivo antipatični starac, nalik na kakav grm otrovne, bodljikave biljke iznikle kraj novembarskog, injem obloženog puta za đubrište. Mozak puk’o na dvadeset i tri dela, nesposoban da izađe na kraj sa konceptom prolaženja vremena i potrebom povremenog zadržavanja tokom naše maršrute kada čekamo druge pacijente. „ Ajde, vozi, šta si stao!“ mrmlja olupina pred crvenim svetlom pešačkog prelaza. Neumorni, nepromenljivi generator negativne energije. Iskreno rečeno, laknulo mi je što je trenutno u bolnici.

Ostali saputnici? Sredovečna žena neizlečivo upetljana u ogorčeno-besno-neprijateljske žalopojke nad sobom. Zapravo, ako čovek pomalo sazna o transakcionoj analizi, to su igre: u moje vreme... ova omladina danas... beskorisni trzaji muve koja njima samo čini lepljivi stisak mreže čvršćim. Njeni saučesnici – barem povremeno:
pomenuti čičak – čiča, i još jedan, mlađi, ali za mene zato gori, iritantniji. Ćutljiv, istrošen čovek tanušnog, sitnog tela, ogromnog nosa i skoro bronzanog tena tipičnog za dugogodišnje pacijente na dijalizi. U njegovoj naizgled uljudnoj, učtivoj suzdržanosti čuče ogroman bes, prezir i ogorčenost, povremeno ispoljeni u hvalospevima Hitleru i dvoličnoj zluradosti kojom blagosilja skoro sve ostale. Preostala saputnica: tupa, zaostala, patološki tvrdoglava žena čija se zamisao saradnje sa lekarima svodi na odbijanje lekova koji su joj prepisani. Loše po nju; ako tako nastavi, neće još predugo.

Mi se međusobno preziremo, to je jasno u potpunosti.

Onda, nakon krivudanja po raznim delovima grada, stižemo pred centar za dijalizu. Ulazimo u čistu, tihu zgradu i odmah navlačimo kaljače na prljavu obuću ( dok je trajala ona nabeđena pandemija stavljali smo i hirurške maske ). Onda pravac svlačionice gde se skida odeća, oblače pižame a kaljače navlače i na papuče. Stvari ostaje zaključane u ormariću. Pranje ruku, pranje i dezinfikovanje vaskularnog pristupa za dijalizu. Sve prostorije su vrlo čiste i dezinfikovane baktericidnim svetiljkama koje emituju ultraljubičasto zračenje i uključuju se uveče, kada ni pacijenata ni osoblja više nema u centru.

Zatim sledi nova tura rituala:

Ulazi se u salu sa 14 dijalizatora, komplikovanih i skupih aparata koji nas održavaju u životu nakon što su bubrezi odustali; pre ove sale su dve male, sa po dva aparata, a isto je i na speratu). Pored svakog ležaj nalik na zubarsku stolicu, ispred svaka tri na zidu okačen TV blagosloven desetinama kanala kablovske televizije. Ali prvo ideš na vagu koja meri višak težine – nagomilanu vodu – koju si doneo. Na osnovu toga se određuje koliko skidaš. Možeš skinuti najviše 1kg za sat tretmana. Od toga koliko se viška donosi zavisi mnogo – zdravlje krvnih sudova, srca, trajanje života. Što manje donosiš – bolje. Osim ako to znači da premalo jedeš, što je jedna od formi sporog samoubistva u takvoj situaciji.

Naredni ritual: medicinska sestra – u ovom slučaju obavezno mlada, moguće i zgodna i lepa – dolazi da te bocka u dragoceni vaskularni pristup ranije hirurški stvoren. Velikim, šupljim iglama. Ona to radi na dva mesta – jedno služi za odvođenje tvoje krvi u aparat koji će je pročistiti i izvući iz tebe nagomilanu vodu i ostalo đubre, a drugo mesto je za vraćanje obrađene krvi. Ukoliko imaš pristojnu dijalizu, to jest pumpa tvog dijalizatora sme da radi malo brže, celokupna kolićina tvoje krvi proći će kroz mašinu između 10 i 20 puta. Retko kada više.

Davaće ti efikasne i skupe lekove protiv anemije, gvožđe, antibiotike ako ti zatrebaju, obaveznu dozu vitamina B i C. Radiće ti EKG barem jednom mesečno, kompletne laboratorijske analize krvi čije će ti rezultate strpljivo objasniti. Dobijaćeš savete u vezi sa ishranom, fizičkim aktivnostima i uzimanjem lekova.

Možeš biti relativno miran; ovo je „Fresenius“, Nemačka firma. Duže živiš sa ovakvom dijalizom. Što ne znači da ne treba misliti i sopstvenom glavom.

Istina, često ćeš biti uznemiravan merenjem pritiska, kao i zbunjujućom željom lekara da zapravo PRIČAJU sa tobom. Pa još više puta tokom dijalize. U jednom momentu ti donesu fini, deb'o sendvič sa pićem koje sam odabereš ( ništa cuga, jebi ga), jer to što ti se dešava crpi proteine, aminokiseline i šećer. Uopšte, sve je to fizikalisanje. I koliko god bilo čistije, humanije, toplije i efikasnije od naših bolnica, to je ipak BOLNICA na koju si možda osuđen doživotno, što je, zapravo, slučaj sa ogromnom većinom pacijenata.

Deal with it, boy.

Svi su ljubazni, fini, obzirni, često nasmešeni. Nastoje da ti olakšaju neminovno. Nastoje da ti olakšaju sve ove rituale koji pripremaju za smrt.


 

Objavio sevdah u 16. februar 2010 22:30:55 | 5 komentara

NOGICE VIRE IZ VODE

  Mama te je nevoljno rodila
  I odmah sahranila u punoj kofi
  I zato je ceo tvoj život opisan
  U jednoj maloj, ravnodušnoj strofi

Objavio sevdah u 4. februar 2010 4:26:15 | 5 komentara

KRATAK HOROR: STILL LIFE

Objavio sevdah u 22. januar 2010 19:39:48 | 0 komentara

DOBRODRŽEĆI MOMAK BEZ CURE

      





Milan je ležao na krevetu, trepćući u pravcu paukove mreže što se razdlakavila u uglu plafona kao neobrijani pazuh; dve stvari su upravo prolazile kroz njega – svest o tome da ga je devojka juče ostavila i spuštanje sa Artana koje je odmah nakon toga uzeo. Posledica je bila odvratan mamurluk sa malom dozom očajanja.

- Odvratni ludi jebeni tabletomanu! – vrištala je ona na vratima njegovog stana– Crk’o dabogda dok te pacovi žderu!

On je stajao pred njom, ne kapirajući šta to ona sad jebi ga govori jer je bio suviše otkinut. Tek je dvadesetak minuta pošto su se vrata zalupila shvatio, i da bi sprečio napad depresije – uzeo još. Onda se spustila roletna a šta se dešavalo dalje nemoguće je reći.

Ali eto, roletna se digla i tu je sada bio gladan pauk koji je čekao da nešto upadne u mrežu. A mreža – prazna kao stomak siročeta.

- Pa ne može to tako! – viknuo je on, iako nije bilo nikog da ga čuje. Nema veze, ko je na Artanu retko kad je sam.

Odmah posle toga pao je u mešavinu apatije I blagih auditivnih/vizuelnih halucinacija. Kada se prenu shvati da je jako žedan i da treba pronaći novu devojku.

Kako?

To pitanje mu je u trenutcima lucidnosti prolazilo kroz glavu dok se šećkao kroz kuhinju I pokušavao da skuva sebi kafu. Kafa je prevrela što mu nije smetalo da je popije bez šećera jer je na njega zaboravio. Onda je skuvao još jednu jer je zaboravio na prethodnu.

Stvarno – kako naći devojku koja će ga trpeti, kuvati mu, spremati stan, eventualno zaraditi nešto kinte pošto on ne radi, tolerisati drogiranje, detinjastu sebičnost pomešanu sa isto toliko detinjastom pakošću, impotenciju izazvanu drogom, sve ostalo izazvano svime time – znači, gomilu stvari?

- Preko oglasa! – rekla je jedna od halucinacija što su pucketale i šušketale pored njegovih ušiju kao mrtve zmije sastavljene od suvih, krckavih pršljenova.

- Oglasi? – ponovio je Milan naglas – A kako – kako ja to da… mislim …

Neko vreme nije mogao da nastavi misao, a kad jeste, rekao je:

- Jebi ga, moraću u oglasnik.

Oglasnik je značio službu besplatnih malih oglasa za sve I svašta. On nije znao da li se u to broje I oglasi lične prirode, ali trenutno nije imao dovoljno upotrebljivih intelektualnih kapaciteta da ovo razmotri, tako da se uhvatio za tu mogućnost.

- Znači oglasnik! – prošištale su halucinacije. Onda su dodale nešto potpuno nerazaznatljivo I besmisleno.

Nastupio je još jedan period letargije; posle njega popio je treću kafu, I nakon bacanja pegle u glavi mu se malo razbistrilo. Onda je legao da spava.

Probudio se u uobičajenom, ustajalom vonju retko usisavane I na bilo koji drugi način spremane sobe. Nejasno se sećao nekakvog sladoleda ( ili piva možda ? ) koji je Svetlani užasno urađen prosuo na glavu, pa onda toga da je Svetlane u istoj prostoriji bilo barem u pet primeraka, pacova koji manično skaču ispred prozora na četvrtom spratu, nepostojećih cigareta koje svaki čas ispadaju iz njegove ruke na tepih… Da li ju je tukao? Ili ona njega? Nije osećao neke modrice ili bol, znači pre će biti da je on tukao nju, ili barem pokušao. Milane, rekao je sebi, opet si genijalno zajebao stvar. Ali zar je to bitno? Ne, naravno da nije, to je samo prolazna epizoda u besmislenoj seriji događaja. Neki to zovu život. On to ne zove nikako već godinama.

Ima li još Artana u stanu? – zapitao se. Shvatio je da nema. Ima dva piva I trave, doduše.

Šta preostaje?

Pa oglasnik, naravno. Toliko je uspeo da zapamti od prethodnog dana. Treba naći devojku.

Hajde onda da sednem I napišem oglas. Uhvatio se za glavu u kojoj se formirao tup bol, napipao hemijsku olovku pored notesa sa telefonskim brojevima bivših prijatelja, devojaka, dilera, otvorio notes I u njemu smešno krivim slovima zapisao:

DOBRODRŽEĆI MOMAK BEZ CURE, NAVUČEN NA TABLETE, DRZAK, NEZAPOSLEN, NAPRASIT I SEBIČAN, TRAŽI DEVOJKU DO 25 GODINA, PO MOGUĆNOSTI ZAPOSLENU, KOJA ĆE MU KUVATI, SPREMATI PO STANU I TRPETI SVE ŠTO ON RADI MAKAR JE I MALTRETIRAO

P.S. NEMAM NAMERU DA POSTANEM BOLJI

Eto, pomislio je vrlo zadovoljan ovom formulacijom, sad će im sve biti jasno. Pre ili kasnije neka pacijentkinja uhvatiće se u mrežu, I jebeni stan će biti usisan, oriban, spremljen.

Biće čorbice za mamurluke.

Biće kinte za račune I gudru.

Biće toplo žensko rame za utehu što me matori nisu voleli bar malo više pa da ispadnem normalniji. Mada su me zapravo voleli dovoljno, samo što meni ništa nije dovoljno.

Biće toga jer je uvek u opticaju cura sa kompleksom dobre vile spasiteljke. Njihova je misija da se zaljube u luzere bez kinte, ambicija, mnogo socijalnih veza. I vole da su maltretirane, bar do neke granice. Posle nje može ih zameniti neka druga.

Sve su to bile stare, propale, kratkoročne kalkulacije. Ali za njega dovoljne. Od čoveka koji se tukao takvim drogama da mu je realnost sva bila u sekvencama nije se moglo očekivati mnogo više – tim pre što su dolazile na siromašnu karakternu osnovu.

Sutradan, nakon što je popušio džokavac od dve rizle, odvažio se da se uskobelja centrom grada, maglovitim i razrovanim, do zgrade gde su ljudi predavali komade papira sa kojekakvim oglasima, odrazima njihovih potreba. U nju je ušetao krvavih očiju I još krvavijeg mozga, vadeći presavijeni komad papira, stavljajući ga na pult za kojim je sedela sredovečna žena neupadljivih karakteristika:

- Dobro jutro - rekao je.

- Sad je veče – kiselo je odvratila žena, odmeravajući ga prezrivo.

- Jebi ga, kako god, evo oglasa – odgovorio je, pružajući joj papir.

Ona ga je prihvatila gadljivo, kao da je inficiran. To ga je zabolelo na dve sekunde. Onda je pokrenuo svoj zapetljan jezik okrećući se ka vratima.

- Hvala, do viđenja.

- Do viđenja…

Šta te briga za to što te mrzi, rekao mu je krvavi mozak dok je posrtao kroz vrata natrag u maglovite ulice, da te zna mrzela bi te još više. To mu je bilo smešno pa se smejao skoro celi put do kuće.

Narednih pet dana Milan je živeo uglavnom na hlebu I margarinu. A kao što je Orvel lepo primetio, posle nedelju dana na hlebu I margarinu, čovek se sav pretvori u želudac. Milan je ovu misao svojevremeno pročitao I sada ju je proživljavao, čekajući da se neko zalepi za oglas, ležeći na krevetu, posmatrajući sve deblju paukovu mrežu u uglu sobe gde su se krivudavo teturale naduvane senke. One su se povremeno  pretvarale u sendviče nabijene debelim komadima šunke, pečene piliće, prasiće, ovnove, a zatim I volove što se masni I kapljavi okreću na ražnju. A telefon – nem kao poslednja pokvarena pizda, kako ga je Milan često naglas zvao dok je motao sve oskudnije zalihe zelene utehe.

Šestog dana pizda je zazvonila. Milan se apatično došetao I podigao slušalicu, za svaki slučaj ne očekujući ništa.

- Izvinite, ja se javljam na oglas…

Milane, rekao je sebi, I dalje ne očekuj ništa, možda je pogrešan broj…

- Koji oglas?

- Čekajte, samo da vidim papir… ovako piše: Dobrodržeći momak bez cure, navučen na tablete, drzak, nezaposlen…

- Da, da, to je taj, to je taj…

Neverovatno, mislio je, istovremeno se cereći kao lovac koji zna da je samo strpljenje važno– ipak se neko upecao.

Oko četiri sata kasnije zvonjava se začula I na vratima. Do tada je najveći deo paučine, prašine, praznih kutija od cigareta I drugog đubreta razbacanog po podu bio uklonjen. Sa starostavnom prljavštinom upijenom u nameštaj, presvlake I tapete nije se moglo ( ni htelo ) učiniti ništa. I tako, kada je Milan otvarao vrata nepoznatoj žrtvi, imao je koliko – toliko izgled normalnog ljudskog bića, a njegov stan nije baš previše ličio na jazbinu.

U hodniku je stajala prilično mlada devojka, ne starija od dvadeset I dve godine, šarene dokolenice, šareno sve, mršava I simpatična;pokušavala je da sakrije masnice na licu crnim šiškama od čega je postajala još slađa. Vrlo bleda, anemična. Preko ramena prebačen hipi ruksak iz kojeg… ma nije valjda… taj miris… zar je moguće…

- Zdravo, ja sam Ivana.

- Ja sam Milan, ‘Ajde upadaj.

Ona je lepršavo, kao što samo krhke, sitne devojke mogu, prohujala pored njega, pronoseći u vazduhu tu aromu od koje je hteo da poludi. Zatvorio je i zaključao vrata.

- Jao, što lepo mirišeš!

- Stvarno? – okrenula se prema njemu, nasmešena.

- Da, u stvari, ruksak ti super miriše.

- ‘Oćeš da vidiš šta je unutra?

- Aha.

Umesto da ga otvori, sela je na ormarić za cipele I počela umorno da se izuva pevušeći nešto bez veze.

- Zašto ti, Milane, živiš na četvrtom spratu bez lifta? Čovek može da umre dok ne dođe do tebe!

Sve ovo je govorila I radila na način koji bi većini muškaraca bio barem simpatičan, ako ne I vrlo sladak, ali Milan odavno nije primećivao te gluposti jer mu se život sveo na najosnovniji samoživi hedonizam bez ikakvog osećanja za lepo.

- Jebi ga, ne projektujem ja zgrade.

- Projektuješ sebi život.

- Ma da. Jako.

- Tačno tako.

Šta, pomislio je, ova klinka me zajebava u rimama? Je l’ sam ja nju pozvao ovde da mi drži lekcije? Ali opet, razumniji deo njega govorio je: ćuti, ne deri se još, u frižideru ima samo margarina.

- Baš su ti lepe čarape – promucao je, najednom nekako zbunjen.

Ona je stajala pred njim izuvena u šarenim čarapama od kojih je delovala još mlađe.

- Što se toliko treseš? – pitala je smešeći se .

- Jebi ga, nestalo tableta. Skidam se.

- Jao. Jadno moje malo.

Onda je podigla ruksak sa poda, prišla mu I cmoknula ga u obraz.

- Ja ću izlečiti tvoj bol – rekla mu je.

Uskoro su sedeli za stolom oronule kuhinje I jeli ogromne sendviče nabijene svim I svačim – zapravo, Milan ih je proždirao, a Ivana ga posmatrala kao interesantnu životinju u kavezu.

- Siroto moje pače – procvrkutala je – ti baš dugo nisi jeo, a?

- Aha.

- C,c,c. Pa koliko?

- Hmmm… osam… jebi ga, sedam dana. Znaš kako je, kad sedam dana jedeš samo ‘leba I margarina, sav se pretvoriš u želudac.

- Stvarno? Pa to je grozno!

-Eto, ima nas koji tako živimo.

- A što tako živite?

- A zašto ti imaš masnice na licu?

Ućutala je na desetak sekundi, mada nije delovala kao da joj je neprijatno.Ali to ga nije zaokupljalo koliko I sendvič pa je nastavio da ždere.

Kada je završio shvatio je da Ivana pilji u njega na savršeno identičan način kao I na početku. Nešto u njemu se zgrčilo od toga ali pogled na hipi ruksak odagnao je neprijatnost:

- Je li, šta ti još imaš u torbi? – rekao je upirući prstom.

- A, tu – odvratila je ona, pomerivši se ka ruksaku, otvarajući ga – Mislim da će ti se svideti…

Naravno da mu se svidelo – do zapanjenosti. Više od pola kile očigledno kvalitetne trave, zanosnog, opčinjavajućeg mirisa I izgleda što je mamio kroz providnu kesu.

- Imam I ovo… - stidljivo je propištala, vadeći narednu kesu.

Milanu nije bilo potrebno objašnjavati šta je to mnoštvo tableta nakupljeno u njoj a sada ležerno, kraljevski nehajnim gestom bačeno na sto – ekstazi.

- Bem ti sunce – rekao je – stvarno… stvarno…

Podigla je ruku oštro, zapovednički, I prekinula ga. Skoro se zagrcnuo koliko je najednom odlučno delovala. A onda je opet bila slabašna, ranjiva, verovatno maltretirana adolescentkinja blede kože I tankih usana izvijenih u molećivi osmeh dok je kopala po svojim stvarima:

- Polako, zašto se odma’ tako bacaš u histeriju, nije to ništa, sačekaj.

Piskutavo se nasmejala, on za njom. U njenom smehu bilo je nečeg istovremeno odbojnog i zavodljivog, a te dve stvari boriše se za prevlast unutar Milanovog mozga I želuca. Ono što je bilo na stolu odnelo je prevagu.

Dok Ivana nije bacila novu kesu na sto.

- Je li – promucao je Milan, ne verujući – a šta je ovo?

- Daj Milane, ne seri da ne znaš! Pa tripovi, naravno…

Da, naravno da je znao, prepoznao je te malecne kvadratne oblike umotane u foliju, rasprostrte u još jednoj kesi… samo, bilo ih je tako puno… sigurno nekoliko desetina. Otkud? Šta se ovde događa?

- Jebo te… otkud ti toliko gudre?

- Pa zar je to bitno? – zacvrkutala je ptičica glumeći nevinost – Važno je da je to ovde I da možemo da radimo sa tim šta god nam padne na pamet!

Poslednja reč je bila začinjena zvučnim poljupcem u Milanov obraz što njega nije posebno oduševilo, naročito jer se Ivana opet dala na preoravanje ruksaka koji kao da nije poznavao granica u količini robe koju može iznedriti.

- Evo, evo, evo – blebetala je, kopajući po njemu – evo nečeg stvarno dobrog… samo malo…

I to je odjednom tresnula o sto. Efekat: čisto užasavanje. Pred njim je ležala kesa sa sigurno nekoliko stotina grama smeđeg praha. Nije bilo nikakve sumnje šta je u pitanju.

- Je l’ – promucao je – je l’ ovo… hors?

- Dabome da je hors, budalo – odvratila je potpuno nehajno, iz čega mu je postalo jasno da ima posla sa potpuno ludom osobom – šta će drugo da bude? Ala ti svašta pitaš… Ali čekaj, ima još…

I onda se, kao neka sablast koja noću preorava grobove da bi iskopala žive mrtvace, vratila čeprkanju po unutrašnjosti torbe. Na trenutak, od senki kose palih preko kapaka I jagodica, učinilo mu se da nema oči nego samo duplje.

- Stoj! – viknuo je – Neću dalje! Neću da znam!

Podigla je glavu I zagledala mu se pravo u oči. Više se nije smešila. Više nije delovala krhko I nevino.

- Slušaj me, ti jebeni, dronjavi luzeru, ako hoćeš da imaš šta da jedeš ovih dana bolje ti je da me više nijednom ne prekineš! Jasno?

Milan ništa nije odgovorio jer je ostao bez teksta. Njegove ruke su pale na sto zajedno sa sendvičem, povučene naglom slabošću koja mu se razlila telom kao ponižavajući znak potpunog gubitka kontrole nad situacijom.

Bože, pomislio je, zar sam postao takav slabić, takva beskičmenjačka, slinava ljuštura? Zar je ona jača od mene?

Da, znao je. Jača je.Eto šta ti znače godine samouništavanja.

A Ivana se vratila ruksaku, vadeći iz njega jednu kesu napunjenu kao I prethodna, na isti način je nehajno bacivši pored ostalih neshvatljivih čuda što su odatle izašla.

- Ovo je koka. Čista.

Umorno se nalaktio I zaronio lice u šake, provlačeći masne prste kroz masnu kosu. Sad mu je bilo jasno otkud joj sve ovo, otkud joj podlivi na licu, zašto se javila na oglas… sve se sklopilo u sasvim logičnu sliku. I od nje je zažalio što nije opet sam, sa veknom bajatog hleba i pakovanjem lošeg margarina kao jedinom hranom.

Onda je osetio kako mu nešto grebe nadlanice. Bojažljivo je provirio kroz prste: Ivana je prema njemu gurkala nekakvu braon kesu.

- Je l’ to kesa za povraćanje? Baš bi mi super legla.

- Budalice – iscerila se – ‘ajde vidi. Iznenađenje.

- Ma nemoj mi reći.

Sporo, vrlo sporo pomerio je šake, nevoljno uzeo kesu, otvorio , bacio pogled – i spustio je na sto vrativši se u raniji ne – vidim – ništa – ne znam – ništa  položaj. Naravno, sve se uklapalo. I da nije imalo tako smrtonosne posledice, bio bi van sebe od sreće.

- Tu ima negde oko sto šezdeset soma eura – veselo je procvrkutala Ivana – možemo lepo srediti tvoju gajbu. Nova farba. Tapete. Vedrije boje. Nameštaj. Možda kanarinac u pozlaćenom kavezu ili tako nešto. Šta kažeš?

- Kažem da će to super da isplati troškove tvog i mog pogreba kada tvoj dečko diler ukapira gde si zajedno sa njegovim štekom! Eto šta jebeno kažem!

Milan je urlao, mahao rukama. Kako se samo ova mala kurva usudila da jadnom, usamljenom momku bez sredstava za život I drogiranje odgovori na oglas pod ovako dijaboličnim okolnostima što mu svesno tovari na vrat? Pa nisam to hteo! Ja sam hteo glupačicu spremnu da trpi I služi! A šta je ovo – kazna Božja? Ludakinja zbrisala od nekog nabildovano – monstruoznog krimosa sa gajbom punom gudre I para koji su odjednom nestali jer se njegova sponzorušica nije više palila na batine? Pa pička mu materina, zar ja za to služim?

Onda se setio šta je napisao u oglasu. Dobrodržeći momak bez cure… nezaposlen … tabletoman … očigledno sjeban… traži … po mogućnosti zaposlenu … znači, izrabljivački drkadžija … egoistični luzer … I sam pripadnik rizične grupe za svakakve manipulacije … … nema nameru da se promeni … nema, očigledno, ni love … primiće svaku odbeglu mentalnu nakazu spremnu da ga makar koji dan izdržava, to je jasno … treba da mu kuva, znači – on ne zna … treba da mu sprema , znači – njega mrzi … mamin sin, samo što mame, jasno, nema … evo žrtve, evo pacijenta, zgrabi priliku i uhvati muvu u mrežu…

Ivana se nagnula preko stola I lupila mu šamar od kojeg su svi kvarni zubi na levoj strani momentalno počeli da vrište.

- Gledaj ovako, pičkice slinava, ima da radiš kako ti ja kažem. Ako nećeš, zvaću dečka I reći da si me naterao da dođem ovde sa sve gudrom I kintom. Pa ti onda viči kol’ko ‘oćeš dok letiš kroz prozor.

Zgranut, blokiranog mozga, Milan joj se zagledao u oči I pretrnuo od onog što je video. Zmija.Vampir . Gušter sa kožom žene. Streljala ga je ubistvenim, otrovnim zračenjem I njemu se se od toga odmah plakalo. Najebao si, šaptao je bez reči, najebao si k’o nikad do sada. Ova će te živog pojesti.

Oborio je pogled. Ivana se nasmešila, evo je u raspoloženju Kola srpskih sestara. Eto naše kokainsko – heroinske vile spasiteljke što izbavlja nevoljnike iz nepojmljivog sranja . Pomazila je Milana po kosici, sveznajuća starija vestalka.

- Malo moje, pa što se tako držiš za obraz?

- Nešto me bole zubi…

- A – jao. Moraš što pre kod zubara. Nema frke, sada konačno imaš para da ih popraviš. Nisi više klošar bez kinte sa zubima što džibre k’o industrijska zona. Je l’ da?

- Aha…

- ‘Ajde jedi te sendviče, gladan si. ‘Leba I margarina sedam dana, pa to je strašno! Siroto malo žgepče! Hajde milo, jedi, da vidiš kako su fini…

- Dobro …

- Ne, ne, reci ‘dobo’, vazi, a?

- Ovaj… dobo …

- Dobo. Ade papaj, nam, nam…

Uzeo je natrag sendvič u ruke sporim, mrtvim pokretom, stavio ga obazrivo u usta I bojažljivo zagrizao desnom  stranom vilice dok ga je Ivana fiksirala onim istim ukočenim pogledom, smešeći se nepomično poput crteža. Da li se ovako osećaju žrtve silovanja, pomislio je.

                                                                                    .  .  .


- ‘Ajde dušo, jedi papicu što ti je mamica skuvala!
- Neću!
- A to neces, pa to je jepa papica? Ade budi dobaj, pliiiz?
- Prekini da mi se obraćaš tim jebenim cici – mici – češkam - te – po - leđima usranim jezikom za bebe I druge jebene retarde! I neću da jedem ta govna što si smućkala!
- Pa sto, to je diiivna kasica!
- Neću kašicu! Nisam jebena beba!
- Jesi, dušo, ti si moja beba.

Milan je bio povijen u pelenu. Nije da mu je trebala, ali nije mu trebala ni portiklica ni smešno mala kapica za bebe kojima je bio ukrašen, kao ni prugaste ljubičasto – žute zoknice. Lisice I konopac kojim mu je Ivana vezala ruke I noge doduše jesu, jer bi je inače zadavio i pored sve većeg straha koji je u njemu budila. Ona nije ljudsko biće, zaključio je, čovek ne može raditi ovakve stvari delujući toliko zastrašujuće. A ona je sa ogromnim, ozarenim zadovoljstvom nalik na rumeno prolećno jutro posmatrala kako se on grči na krevetu unakarađen ovim nečuveno ponižavajućim kostimom. Jebena ludača je otišla u radnju za klince I kupila mu gomilu infantilnih drangulija: zvečku, cuclu, nekakve izdrkane kockice, plišanog patuljka sa licem alkosa, lopticu… pored te vesele hrpe dečjih radosti ležao je I špric sa već skuvanim dopom. Milan ga je bojažljivo posmatrao s vremena na vreme.

- Je li… je l’ si sigurna da nisi skuvala previše? Neću da se overim!
- Pa naravno, bebice, živela sam sa dilerom, sećaš se? Jednom na gajbi nam se jedan tip overio od ove robe. Tebi sam stavila manje.
- Koliko manje?

Umesto odgovora, Ivana je odložila kašiku I tanjir sa kašicom, uzela špric I približila ga Milanovom licu.

- Sad ćeš videti. Ako sam se kojim slučajem zajebala, đubrište je blizu.

Dobrodržeći momak sa curom, ponavljao je u sebi Milan zatvorenih očiju čekajući ubod, sumnjiv, povezan sa kriminalnim elementima, traži dobronamerne pandure da ga strpaju u zatvor I spasu njegovu bednu dušu, ukoliko postoji.

Pa pozovi ih, rekao je bezglasno, ili uradi nešto da oteraš ovu nakazu. Ali znao je da neće jer je odavno, negde tokom svih onih godina laganog propadanja , izgubio volju da radi išta osim onog što je za njega najgore.

Onda je došao ubod I sve te misli  postale su beznačajne.

                                                                           . . .

Ivana je počela da sređuje stan. Milan je ležao u svojoj sobi, slušao buku koju su pravili radnici I drhtao. Ona nije normalna. Dozvaće ga ovim. Njenog dečka serijskog ubicu sa tetoviranim ručerdama I očima hijene. Milan će biti strpan u rernu, nabijen u WC šolju, sodomiziran, spaljen, bačen rotvajlerima. Ceo taj otegnuti košmar, taj besciljni, glupi život završiće se besmisleno kao što je I proticao. Zašto, jebi ga, mora da sređuje stan? Šta mu ovako fali?

- Fali mu to – rekla je Ivana koja se stvorila na vratima sobe – što je jebeni svinjac.

Onda se okrenula I vratila majstorima.

Čekaj malo, reče u sebi Milan, kako je znala šta sam mislio? Da nisam glasno pričao?

Naravno, uz sve droge kojim ga je kljukala ( nekad se I sam služio ) bilo je nemoguće biti siguran.

                                                                         . . .

Doduše, morao je priznati da odlično kuva. Vrlo mrsno, masno, začinjeno, nezdravo – ali rasturao se od jela. Osim kad je radio eksere I tripove, onda baš I nije imao apetita. Na dopu nije insistirala , osim ako je htela da ga umiri. To je možda dolazilo od njegovih sporadičnih napada agresivnosti kojim se pokušavao odbraniti od tonjenja u potpunu potčinjenost. Ali i toga je bilo sve manje. Jednom ju je napao nožem za povrće, drugi put je hteo da joj nabije trenicu za sir u grlo. Oba pokušaja završila su se suviše žalosno da bi ih se jasno sećao. Posle je posustao; skromne količine njegove hrabrosti brzo su isparile pred nepomičnom nečovečnošću Ivanine neshvatljive tiranije.

Zašto mu je to radila? Objašnjenje da je tražila utočište od nasilnog momka nije razjašnjavalo njen sopstveni sadizam. Da ga je naprosto ponižavala to bi bilo daleko pristupačnije shvatanju; ali ona je prefinjeno, lucidno kombinovala mrcvarenje I dobročinstvo.Uništavajući njegov um I samopoštovanje istovremeno je pažljivo, sa brigom gradila udobno gnezdo za dvoje. Nije bilo moguće odrediti gde se za nju – ili njega – završava jedno a počinje drugo.

Stan je bio sređen. Sobe okrečene, kompletna drvenarija ofarbana, bezimene, bezlične armije spremačica sastrugale su, oribale, usisale i raznele pradavnu prljavštinu koju Milan godinama nije registrovao. Na stolu – vaza sa plastičnim cvećem. Preko novog kauča planski razbacani šareni jastuci. Nije ni primetio kada I gde je otišao stari nameštaj jer je za to vreme uglavnom ležao na krevetu I divio se strukturi sopstvenih prstiju dok je u njih zurio nemoguće raširenim zenicama. U nekim drugim momentima je, obamro unutar vibrirajućeg tripa od trave kuvane sa puterom – a poslužene kao preliv preko ukusnih đakonija koje mu je Ivana kartonski nasmešena donosila u krevet - mogao da čuje neke bolesno normalne, uredno odevene ljude od kojih je kupovala razne aparate za domaćinstvo. Kirbi, recimo. Prezentacija za Kirbi aparat odvijala se pred njegovim usijanim očima I istim takvim mozgom dok je gledao besmisleno skupu mašinu kako iz dušeka isisava grinje sa kojima je oduvek živeo, a koje su najednom – ako je verovati očajnicima što su skalameriju prodavali – bile smrtno opasne po pluća u koja je već strpao užasne količine trave, hašiša,opijuma I lepka a da od toga nije krepao. Čak ni kašljao više nego što je normalno. Ali prezentacija je delovala uverljivo ukoliko nije podvrgnuta dubljem razmišljanju kojem je on sve ređe bio sklon. Naprosto je pustio zapljuskujuće talase konformizma da prodru u njegov skromni dom čiji gospodar odavno nije bio… Jer bilo je mnogo dobro konačno imati kinte.


                                                                                      . . .


Primećivao je još nešto, I nikako nije bio siguran jesu li ova zapažanja naprosto neizbežna posledica neumornog, nerazumnog I užasavajućeg konzumiranja supstanci omogućenog Ivaninim zalihama ili ne. U pitanju je bila sama Ivana, njena ličnost I ponašanje. To nije imalo veze sa njenom okrutnošću, detinjastim načinom na koji ga je mrcvarila, niti sa njenim očiglednim nedostatkom svakog straha. Nije imalo veze sa ijednom prepoznatljivom pojavom koju je primetio kod bilo kog ljudskog bića.

Kada bi legli u krevet – koji im je služio bukvalno samo za spavanje – ona bi se pokrila, promeškoljila na leđima kako bi našla odgovarajući položaj – I zaspala. Kao kad isključiš TV. Nije hrkala, nije pričala u snu, nije se čak ni pomerala. Jednostavno je ležala, savršeno nepomična kao nekakav majstor joge, obeznanjena u sekundi, mrtva stvar što tiho diše. Milana je ovo toliko uznemiravalo da je najčešće spavao na kauču u dnevnoj sobi, osim ako bi mu ona zabranila iz čiste pakosti.

Tokom ručka sedeli su na različitim stranama stola. Ovo mu je savršeno odgovaralo, jedino što je tako postajao svesniji još jednog detalja o kojem prosto nije znao šta da misli: ona se vrlo malo pomerala. Nemoguće malo. Zauzela bi jednu pozu ( uvek istu ) I onda zurila u nigde sa tako neodređenim izrazom lica da se gubila u neprepoznatljivosti. Nije se usuđivao da progovori u tim momentima I pita šta to, koji kurac, treba da znači, da li ima neko oštećenje mozga ili šta. Možda tako meditira, govorio je sebi. Ali zbog čega nije barem treptala?

Uopšte, u njenom ophođenju prema ljudima – bilo da se poltronski kezila pred nekim prodavcem ili tapetarom, bilo da je njemu u lice siktala pretnje brzo smenjivane karikaturama majčinskog tepanja – izdvajala se jedna vrlo primetna crta I ona je bila od plastike, sintetička, lažna, isfolirana kao priča o Deda Mrazu. Ali to nije bila ni poza sujetne šarmerke, ni koristoljubive kučke, ni namazane manipulantkinje. U celom svom životu I odnosima sa ženama, upoznavši pri tom odvratno mnogo stvorenja kojima je laž bila jedina molitva, nikada nije primetio ovakvu vrstu izveštačenog izmotavanja. To je, govorio je u sebi, zapanjen celom situacijom, kao kad bi neko folirao da ima misli I emocije. Ne, još gore, još čudnije: kao kad bi folirao da postoji.

Au brate, kukao je žaleći sebe više nego ikad, loš trip. Jako loš.


                                                                              . . .

-    A što se mi nikad ne mazimo? Ti samo legneš I zaspiš k’o neki medved I to je to, ništa romantika. Pa kakav je to odnos?
-    Zlato, a ti hoćeš da te ja mazim?
-    Da! To mi treba! To su…kao…moje emocije, kapiraš…
-    Pa dobo, bubice, hajde da plicamo o tvojim emocijama, dobo?
-    Ovaj…dobo…
-    Dakle? – rekla je Ivana isisavajući pogledom najgore Milanove strahove koje je on iznenada počeo doživljavati kao nešto suviše dragoceno I razotkrivajuće da bi ih delio sa nekim za koga nije siguran ni da je ljudsko biće. E pa jebi ga, kasno…
-    Pa, mislim… ja patim od…ono, kakosezvaše… nedostatka kevine ljubavi I pažnje, znaš već…
-    Ne, dragi, ne patiš ti od toga – nemilosrdno je prosiktala Ivana uz utešni osmeh – mama te je volela, samo ti nju nisi baš mnogo. I kad je umirala od raka, nisi je nijednom posetio jer nisi hteo – da citiram šta si rekao tvojoj tadašnjoj devojci navučenoj na čaj od maka – ‘ Smrt je za mrtve I umiruće, neću valjda dopustiti da moju energiju isisa jedan takva  crkavajuća strvina!’. Je l’ bilo tako, a? Naravno da jeste, naravno da jeste…

 Milan nije bio u stanju da odgovori. Smrznut, prestravljen, istovremeno je osetio ono što ga već godinama od pomenutog događaja nije pohodilo – osećanje krivice i nepojmljiv strah. Dodir suza koje klize niz lice nije bio toliko važan – ne naspram užasa koji je preglasno vrištao da ona, neljudska škorpija, otrovna ishrakotina, jednostavno nije mogla znati šta je on rekao…osetio… uradio… a ipak je znala.

A ona ga je nežno milovala po kosi I šaputala u uzdrhtalo uho:

-    Imao si ti, bedniče, dovoljno ljubavi I od mame I od tate… ali je sam nisi nikada normalno osećao. I to je uzrok svog tvog jada, ta tvoja emotivna bogaljastost. Tako žalosno, stvarno…biti nezahvalni psihopata.

Te je noći Milan isekao vene starim dedinim brijačem bedno sklupčan na čistom podu kupatila. Naravno, Ivana je bila ta koja mu je podvezala ruke I onda ga u svom sterilnom, beživotnom krilu ljuljala matematički odmerenim zamasima koji ne behu uteha, nego tek hapšenjem propisani koraci u ispružene ruke čudovišne neslobode. Je’n, dva, tri…ulazimo u baraku logora…ležemo na slamaricu… kapo bdi nad našim snom, usnimo kao da gasna komora ne postoji…

Naravno, priča o maženju više nije spominjana.


                                                                               …


Ivana je počela da donosi nekakve čudne pakete u stan. Milanu nije bilo dozvoljeno da pita šta je u njima ni da zaviri iza šarenog, presijavajućeg ukrasnog papira u koji su bili umotani.Čak ni da pipne. Sve u svoje vreme, govorila mu je ona dok ih je ređala na policu u spavaćoj sobi sa koje je pre toga nemilosrdno stresla sve knjige kao da su prašina.

Milan je naizmenično doživljavao sve kraće periode depresije I sve duže intervale prijatne otupelosti kada mu se činilo da je u stanju da prihvati bilo šta, makar kakvu gadost I grozotu, samo da nastavi da se goji, drogira, izbegava aspekte uobičajenog života , izležava u izobilju kao I poslednjih meseci. Začudo, Ivanine torture postajale su sve ređe, i sad kad su bol i poniženje bili dalje od njega, on je bio skoro zadovoljan. Mislim, govorio je sebi, priznaj kad si živeo ovako dobro? Nikad. Kada si imao ovoliko gudre I love? Nikad, eto kad. Ivana jeste čudovište, možda čak I čudovište koje čita misli – ali se brine o meni. Sve imam. Prvoklasna koka, prvoklasan dop. Gandža, tripovi, super klopa, kućni bioskop sa strava filmovima, nova odeća… Šta mi fali? Je l’ opet treba da budem onakav klošus, bez kinte, bez gudre, bez  ribe? Jeste, jedva izlazim napolje, stomak mi je k’o pojas za spasavanje, možda sam čak I navučen na hors – ali mi je lepo. Lepo! Uglavnom. OK, možda malo manje nego uglavnom – ali dovoljno, pa čemu cepanje dlake na milijardu delova kad je čoveku dobro. To što ponekad moram da izigravam bebu, ili da guram glavu u uključenu rernu dok kosa ne počne da mi pucketa, ili da obiđem kvart sa pramenovima upletenim u kikice ukrašene onim jebenim pederskim crvenim mašnicama, ili da izigravam psa I lapćem iz WC šolje – pa to je sve pičkin dim. Matori su me terali da radim domaći I idem u školu- ej, skontaj ti tek to! Eto, više me ne tuče, a sve manje me i psuje. A i onda uglavnom bez šamaranja. Samo kad ispadnem glup; mora se priznati - sam budem kriv. Osećam, keve mi, da me Ivana sve bolje kapira, kapira kakav sam čovek, kakve su mi potrebe, intelekt, zanimanja.Niko to do sada nije mogao, ni matori ni sve one cure sa kojima sam se mrcvario, ni oni nazovi prijatelji kojih sada nema ni od korova. Ona se žešće brine za mene; pa I onda kad sam vene isek’o, ona mi je spasla život. Kupuje, pegla, kuva, sprema, diluje onu robu – i to ne u mom stanu, fala Bogu - donosi kući super kintu. Jebote, ponaša se k’o da smo…u braku ili tako nešto. Jeste da je brak kao brak sranje, ali očigledno ima neke prednosti. Naročito ako muškarac ne mora ništa da radi.

-    Srećo – rekao je Ivani koja je stavljala novi paket u ukrasnom papiru na policu – a šta je u tim poklonima? Nešto za mene?

       Nasmešila se, spontano, živo, a njene oči – kako se Milanu činilo – postale su najednom vrlo lepe. Stavila je prstić na izazovno napućene vlažne usne :

-    Pssssssst, bubice, pokvajices iznenađenje. Dobo?
-    Dobo – otpredeo je Milan, dok je zaljubljenost počela neprimetno da se uvlači u njega kao voda u korito osuđenog broda.


                                                                                                     . . .



Naravno, svako može reći da zaljubljenost iz koristoljublja, nužde I lenjosti nije ništa drugo nego laž. Ali osoba koja tako misli je u svojoj koži. Ne u koži veoma nezrele, pasivne, skoro konstantno urađene osobe sa ozbiljnim poremećajem ličnosti koja nikad nije ni znala šta to znači istinski voleti ikoga osim sebe I svojih detinjastih hirova. I pri tom biti žestoko pritisnut dilemom: ili se pokori zlostavljanju I živi komforno, ili ga odbaci I potoni u bedu I potpunu usamljenost.

Zapravo, mnogi ljudi nailaze na isti izbor pa odaberu ono što je odabrao  Milan.

Tako da se Milan zaljubio. Zaljubio se u izvor svoje materijalne sigurnosti, u figuru toliko jaču od njega da ju je doživeo kao zamenu za oba roditelja koja ionako nije preterano voleo pa je oduvek priželjkivao da ih nešto drugo predstavlja, u efekat droga kojima je kljukan, u novi izgled nekad tako prljavog I neuglednog stana, u novu sliku o sebi, žestoko editovanu kroz filtere sujete pa da I pored neviđene poniženosti bude mnogo bolja nego pre… pas na lancu stopio se u svojim infantilnim snovima sa gospodarom, zalajao oholo na zamišljene zvezde. Da, Ivana je uradila ono što je obećala – izlečila  njegov bol ogromnom dozom anestetika. Što zapravo nije lečenje, ali ipak prija.



                                                                                                . . .


                             
Milan je sanjao ljudske krike. Zapravo, sanjao je I gore od toga, ali neki nadobudni, zloslutni filter nije dopuštao  da se više od iscepanih, fragmentiranih zvuka/značenja/iskrzanih slika probije do njegove istanjene, strogo kontrolisane svesti. Samo bi se probudio iz košmara prestravljen, i ubrzo potom zaspao da susretne iste monstrume, slične nakaznosti, jednake lavirinte bežanja od opasnosti oličene u odvratnom ubici što ljude seče na komade, stavljajući ih na police u njegovoj spavaćoj sobi. Spavaćoj sobi? Istoj onoj u kojoj je Ivana stavljala one svoje neobjašnjene pakete?

Milan je provodio jalove sate buljeći u šarene omote osumnjičenih paketa, ne usuđujući se da svoju dragu zapita bilo šta što bi moglo uznemiriti njegov politoksikomanski san. Sva sreća pa je Ona nepogrešivo pročitala njegovu žudnju za saznanjem…


-    Bubice, ‘oćes da vidis sta je u paketima? Pa reci, čoveče,  nema p’ob’ema…

-    Ne, ne, ma ja nisam…

-    Ma šta ti nisi, mamu li ti jebem! Gledaj, pičko, gledaj!

I na taj vrisak iskidala je papirnu masku sa glomazne staklene tegle postavljene na policu iznad njihovog kreveta. Unutar stakla ispunjenog nepoznatom tečnošću ukazala se desna polovina lica devojke od možda dvadesetak godina.

-    Ovo je devojka koju si zamrzeo jer je bila suviše lepa a ti suviše ružan. Pokušao si da je smuvaš pre četiri godine, propao ponižavajuće – I smislio divan plan.  Kao, sve je kul, mogli bi ste biti prijatelji, eto biće neka strava žurka, da li bi išla? Dabome da je otišla I dabome da je to tebe obradovalo jer si je tamo sa svojim ortacima đankijima batinama naterao da pred svima pojede tvoje govno. Je l’ tako?

-    Da… pa šta, baš je bio super plan.

-    Ljubavi, ti si beskrupulozan....

-    Život je beskrupulozan.

-    Ona se ubila.

-    Šta?

-    Ubila se.

-    Kako?

-    Prerezala grlo. Nožem za meso.


Milan je prazno zurio u polovinu glave, a onda slegnuo ramenima.

-    Zbog TOGA se ubila? Koja jebena glupa krava!

Po prvi put, Ivana je pogledala Milana začuđeno, kao da na njemu sada primećuje nešto ranije nevidljivo. A onda se osmehnula.


                                                               . . .


Naravno, svi ostali paketi sadržali su delove ljudskih tela. Nekoliko glava, nekoliko ruku, tegle sa očima, abortiranim fetusima. Nije mu ni najmanje smetalo da gleda u tu svoju nerođenu decu potopljenu u tečnost kao komadi sardine u ulje. Nije žalio što je nagovorio njihove majke da abortiraju ( neke nije ni morao ). Nije žalio te majke. A dok je posmatrao klinički, uredni masakr rasturen po teglama, shvatio je – sve manje žali I sebe. Kako to? Šta se desilo?

 Te stvari u teglama, to su posledice raznih njegovih postupaka. Loše posledice, očigledno.

Tegli je sve više. Ivana ih donosi, želi da ga okruži dokazima njegove ništavnosti, da ga uništi mentalno.

A on ih je posmatrao, brojao i primećivao da mu je bolje kad se njihov broj poveća: to je dokaz da ON ostavlja trag u ovom svetu, seje užas I patnju svojim naizgled luzerskim životom. Potvrda mu je došla odakle joj se nije nadao jednostavno jer o svojim lošim delima uglavnom nije mislio.

Ali sad… prva stvar koju ugleda kad se probudi je čitava galerija napravljena od materijalizacija njegovih najgorih dela stavljenih u turšiju i na uvid, ljubeznošću milog sunašca, Ivanice drage. Koja tripuje da će ga time dodatno skenjati I pretvoriti u gomilicu paučine iza ormana.

Kakva guska.

Eto, mislio je posmatrajući teglu u kojoj je mirovala smešno natečena glava, sada jedva prepoznatljiva, neke bezimene devojke čiju najbolju prijateljicu beše, da se tako izrazimo, obeščastio ne dobivši baš jasan pristanak, budući da je pomenuta kravetina bila totalno stondirana I izvaljena u potkrovlju kuće gde je žurka više nalik na konvenciju gradskih dilera divljala već četvrti dan; Milan, doduše, nije bio pozvan, ali svi su bili previše odvaljeni da to zapaze, tim pre što je doneo kesu gandže i tri kutije trodona. Ali, zato je ON primetio dotičnu mladu gospođicu udobno opruženu u mekoti svih divnih hemikalija kojima je sebe darovala na tom čarobnom mestu. Jebi ga, mislio je, što da ne, ova prosto moli da joj se dogodi sranje. Tako da je mirne duše ( a zar je ikad takve stvari radio drugačije? ) iživeo neke svoje fantazije na polumrtvom, tek povremenim slabim pomeranjem i beslovesnim mrmljanjem aktivnom telu. I vlasnica tog tela ništa ne bi saznala da Milan nije imao neke male fetiše. I nož na rasklapanje. Tako da se curica probudila koji sat kasnije, krvave majice ispod koje se kezila sečivom napravljena posveta, lakonski sažeto Milanovo mišljenje o ženama uopšte: KURVA. I devojka dobi , kako bi narod rekao, nervni slom. Dok je vrištala u holu zatvorenog psihijatrijskog odeljenja, njena kosa prljava, slepljena , kao pokošeni korov, za ruku ju je držala i užasnuto slušala njena najbolja prijateljica, brisala suze, stiskala zube i razmišljala šta će uraditi slinavom, žoharastom gadu. Jer ljudi sa žurke su pričali. I sve se znalo. Pandure niko nije zvao, razume se zašto.

I onda je najbolja prijateljica žrtve jednog divnog proletnjeg popodneva presrela Milana na ulici, zaustavila ga povicima tipa „ Silovatelju!“ i „ Sadisto!“ , pa ga isprebijala do krvi jer je imala crni pojas iz kik – boksa. Razumljivo, ni Milan nije zvao pandure. Umesto toga je, obamro od poniženja i batina, okrenuo broj telefona izvesne osobe srodne mu po karakteru i navikama; posao je sklopljen. Oko tri nedelje kasnije, kik – bokserka se tobože sticajem okolnosti našla u vrlo prijatnom društvu koje joj podmetnu izvesnu dozu LSD-a, dovoljnu za barem četiri osobe. I baš kada su multikolorni pipci bezumlja potpuno obuhvatili ceo njen svet, odnekud se pojavio Milan i šaputao joj na uho kako je ona, sportistkinja, fajterka, jača od svih ljudi, jača od svih lavova, zebri, oblaka, vetrova, gromova i automobila koji drsko kotrljaju ulicama što bi morale pripadati samo NJOJ. Nije ga prepoznala. Ona više nije prepoznavala ništa, osim svog novootkrivenog prava da gazi motorna vozila.

Tako da je izjurila na ulicu i pokušala da zgazi džip.

A sada, ugojen lagodnim životom, konstantno urađen i hermetički zaštićen od realnosti, Milan se kezio u to mrtvo, hloroformom izobličeno lice i srednjim prstom kuckao teglu koja je predstavljala njen bedan, skučen, ponižavajući zatvor, simbol pobede nad nečim što je živelo i tuklo ga:

-    Šta je, fajterko, 'oćeš frku, a? Čime ćeš da me sjebeš, 'oćeš možda nogama? Ili rukama? O, jao , sori, baš sranje što sam to spomen'o, ti nemaš ni ruke ni noge. Kakav skenj.

Prvi put nakon ko zna koliko jalovih meseci, Milan je osetio erekciju. Takva moć, takav nedostatak otpora, ta mrtva ŽENSKA glava u tegli – sve je to, na neki neobjašnjiv, ranije nedoživljen način, bilo nekako seksi. Veoma, u stvari. Bez mnogo kolebanja ( jebi ga, u svojoj sam kući, pa je l' tako? ), Milan je krenuo da otkopčava šlic...

... i osetio da ga neko gleda.

Okrenuo se. U susednoj sobi Ivana je stajala oslonjena na zid, prekrštenih ruku, pogleda kao i uvek neodgonetljivog.

Posmatrao ju je desetak sekundi. Onda je odlučio da je najbolje ponašati se kao da ona nije tu.


                                                                                  . . .


-    I zašto si to uradio, bubice? 'Ade objasni svojoj devojčici, dobo?
-    Pa sad – petljao je Milan – jebi ga, nisam ni sam siguran. Nikad ranije nisam ništa slično... razumeš. Ali u tom momentu mi je delovalo tako – slegnuo je ramenima – napaljivo.
-    Je li bilo nekih, kako bih rekla, trenutaka u prošlosti kada su mom dečaku takve stvari delovale napaljivo? – nastavljala je Ivana blagim, nenapadnim tonom perveznog hibrida psihoterapeuta, brižne mame i posesivne ljubavnice koja mora sve da zna. Za to vreme je u skoro mrklom mraku plela  Milanu nove čarape jer počinjaše zima, a i on je sve ostale iscepao trčeći u njima gore - dole niz stepenice odvaljen od eksera.

-    Pa ne znam , nije – počeo je nesigurno, a onda se zamislio, kao da mu se vratilo neko davno sećanje – A možda... možda i jeste...

-    Šta to, bubice? ' Oćeš mi reći?

Njegov i Ivanin odnos ušao je u novu fazu. Zlostavljanja – barem onog oličenog u ponižavanju i telesnom mrcvarenju - više uopšte nije bilo. Samo neka tupa, mehanička, zloćudna briga za to veliko, bezosećajno dete, potpuno nejasne svrhe i vrlo bolesnog kvaliteta. Ljuljala ga je u krilu stavljajući tablete na njegov jezik, hranila kao maloumnika sekući pred njim svaki zalogaj i onda ga gurala u poslušno otvorena usta okužena sve trulijim i malobrojnijim zubima besmisleno tepajući, kuvala dop i podvezivala mu ruku, motala džokavce, izvlačila lajne koke i spida... Nije bilo potrebno tući, vezivati, pretiti. Milan je bio u kavezu iz kojeg nije želeo da izađe i ono što mu se dešavalo nalikovalo je na kljukanje svinje pred praznični pokolj. Sa tom razlikom da svinju ipak ubiju nožem, a ne kljukanjem, što je očigledno bila Milanova sudbina. Zašto mu je namenjena nije jasno i on kao da nije ni tražio objašnjenje – nego je, izgleda, celog života tragao baš za takvim načinom samouništenja. Dve izvitoperene volje spojile su se kao pitanje i odgovor, formirajući sve čvršću vezu bez empatije, ljubavi i pravog uvažavanja. Ali je u njoj zato postojalo dovoljno posvećenosti i poverenja da Milan Ivani u tom trenutku poveri nešto o čemu nikad nikom nije ni zucnuo:

-    Pa... imao sam mlađu sestru. Ona je umrla kada joj je bilo sedam a meni devet. Ona je, znaš, volela lutke. Imala ih je baš mnogo, masa jebenih lutaka od...
-    Kako je umrla?
-    Kako? Pa... nisam ja imao veze s tim, keve mi... rak, šta li, da li pluća ili jetre, nemam pojma...
-    Boleo te kurac da saznaš, a, dušo?
-    Pa ... da. Kako god, dok je bila u bolnici zbog raka i umirala tamo ili šta već, ja sam njenim lutkama poskid'o glave kuhinjskim nožem i ... mislim, drkao na to, razumeš.Na lutke. Lutke bez glava. Pa... zapravo, i na njihove glave. Nekima sam prvo iskopao oči.
-    Aha, dobo – rekla je Ivana, smešeći se blagonaklono – A reci mi, ljubavi, da li bi ti to isto mogao da uradiš sa... živim lutkama?

Nije ga pogledala ali njene prodorne zenice jasno je osetio u svojim najtajnijim mislima. Ona zna, rekao je sebi. Ona tačno zna kakve filmove ja snimam u glavi već godinama.

-    Dakle? – nasmejala se, kao trgovac koji daje ponudu tipa jednom – za deset – hiljada – mušterija. – Da li bi to hteo ili ne?

Milan je ćutao. Ali njegovo ćutanje nije značilo ništa jer je odgovor bio dat još davno.

-    Dušo – promucao je ustajući sa kreveta, posmatrajući je sumnjičavo – 'oću da te pitam nešto već neko...
-    Znam.
-    Nikad nije bilo nikakvog momka. Dilera. Od kojeg si maznula gudru i lovu. Je l' tako?
-    Da, dušo, tako je.
-    I... i... isto tako, ti si sve znala o meni još kada sam ja onaj oglas...

Nasmejala se kao kad zveče prazne limenke dok se sudaraju.Ostavila je pletivo, prišla mu i malim, hladnim šakama pomilovala njegova uska ramena:


-     Budalo, kakav oglas, misliš da oglasi prizivaju takve kao što sam ja? Mene prizivaju tvoje želje i potrebe, milo moje.
-    Pa kako – sve teže je gutao vazduh – šta si ti?
-    Ja sam, dušo, tvoja dobra vila.
-    Ne, ozbiljno, šta si ti?
-    Pa to – dobra vila! Bukvalno to!

I pogledala ga je, prvi put sa takvom prisnom, ljudskom ozbiljnošću, kao da se znaju godinama ili kao da su od njegovog rođenja obećani jedno drugom; drhteći iznutra, Milan je prošaputao u sebi : Jebem ti, kako je lepa. Nemoguće lepa. Ovo je moja žena, moja draga, moja ljubav i  izvor radosti, utehe, lepote. To je ono o čemu sve te glupe pesme pišu – samo što greše, samo što greše... Ljubav uopšte nije nešto zasnovano ni izbliza da podjednakom poštovanju i saosećanju... saosećanje ne postoji, to znam – stotinu puta su mi ga pokušali pokazati, i to je bilo toliko upišano žalosno kao nacugani putujući mađioničar koji više nijedan trik ne može da izvede, niti pobegne dok ga publika okružuje, pljuje, gađa i polagano sve brutalnije tuče... ne, prava ljubav suvereno vlada nad objektom koji voli! Tako se to radi! A Ivana... Ivana je moja carica, moja nerazoriva tvrđava, moja... ona je neponovljiva i divna! Da! Dobra vila! To objašnjava sve! Dobra jebena vila, napravljena samo za mene ! Mene!

-    Shvataš sada, dušice moja? – slatko se cerila njegovim očima koje po prvi put ugledaše savršenstvo u ženskoj formi.
-    Da! DA! Ti si tu da me spaseš i vodiš, ti...

Momentalno je zamrzla lice u nedostižnu odbojnost, odšetala na drugi kraj sobe. Ovo je uradila vrlo mirno, kao i skoro sve drugo, ali u Milanu to pokrenu urličući talas straha koji svojom senkom prekri svaku drugu misao:

-    Ti... ti me napuštaš? Pa kako smeš? PIZDA TI MATERINA, NAKON SVEGA ŠTO SMO PROŠLI – KAKO SMEŠ?
-    A šta ti misliš – reče mu ona, jedva dolazeći sebi od smeha – da ću ti služiti večno?

Pa, da, pomislio je. Zar to nije ono što je oduvek želeo?
 
-    Zajebi ono što si oduvek želeo. Ja sam ovde samo zato DA TE PROBUDIM, okrenem ka tvojoj pravoj sudbini. Za to dobre vile služe. Kapiraš?
-    Ne, ne kapiram! – zalajao je prkosno – Prvo ne kapiram po kom kriterijumu si ti uopšte dobra! A?
-    Ja, dušo – reče Ivana prilazeći mu i blago polažući šake na njegov struk – uopšte nisam dobra. Kao ni ti. Dobra vila je odraz ličnosti čoveka kojem je određena da služi. Ti si govno. Ja sam govno. Prostije od toga ne može biti.

Ona ga je zagrlila, spustila mu meki levi obraz na grudi, iscedila dve – tri hladne, neočekivane suze na njegovu prljavu majicu. Milan je stajao šokiran, onda je mlako zagrlio, najviše iz straha.

-    Znači, svako dobija vilu kakvu zaslužuje ?
-    Da.
-    I ona... ona radi ono što... njen štićenik zasluži?
-    Jeste. Tako je.
-    I on postaje nešto?
-    Da... ispunjava svoju sudbinu.
-    A koja je to moja sudbina?
-    A zar ne znaš?


 Milan se odmakao od nje, gledao je mirnim, bezosećajnim, tek pomalo zbunjenim pogledom.

-    A da te pitam – poče on, oklevajući jer je predeosećao užasavajući odgovor – ako nije bilo tvog momka dilera...
-    Daaaaaaaa?
-    I njegove gudre i kinte....
-    Daaaaaaaaaaaaa?
-    ... Čime je onda sređen ovaj stan? Čime se ja radim i hranim  već mesecima ?

I na to, umesto da direktno odgovori, Ivana se nasmejala najpakosnijim režanjem što se ikada moglo zamisliti, pohitala ka vratima sobe i pritisnula prekidač za sijalicu na plafonu: to je bio najgori način da odgovori na pitanje.

Milanova spavaća i radna soba ( ako se dopusti da je u njoj ikad išta radio ) bila je identična kao i pre Ivaninog dolaska – bedna, prljava, paučinasta, sramna parada ugnutog, kolapsiranog i delimično raspadnutog nameštaja. Go, nelakiran parket neravno se izdizao među neukusnim, davno zastarelim predmetima, isflekan mrljama svega što je govorilo o neurednosti i jadu života koji se pod ovim oljuštenim i paučinastim plafonom odvijao već dugim, dugim godinama. Sve prepravke naprosto su nestale. Sve što je donela – iščezlo.

-    Mesecima? – cerila se krokodilski Ivana – Dušo, ja sam ovde došla pre manje od pet sati. A tebe čeka jako, jako dug put do narednog dana.

I kao da je svojoj već nemerljivoj pokvarenosti htela da doda naknadnu, nezamislivo đubretarsku nijansu od koje se može samo bespomoćno umreti, Ivana, ta graciozna, tanka devojka okrenula se ka zidu na kojem se klizavo kretala njena sopstvena senka: njih dve su se u sekundi nežno, elegantno spojile kao kamenčić što pada u vodu kroz sopstveni odraz na njenoj površini, da bi obe momentalno nestale. Tako, jednostavno. Ona je napustila njegov svet. Zauvek.

Vrisnuo je, skočio prema mestu njenog iščeznuća i kao pas, kao glupa životinja zagrebao po zuidu, nerazgovetno urlajući. Onda se polako spustio na pod, zabio glavu među noge i zajecao. Odvratan, slinav plač čoveka koji jedino i uvek samoga sebe oplakuje.

Šta on to treba da bude? Zar treba da bude nešto osim njenog štićenika, večitog deteta zaštićenog od svih aspekata stvarnosti?

Zar je to njegova sudbina?

Pa , izgleda da jeste.

Osim...

Osim šta? Šta mu je ostalo?

Znao je da nema svrhe juriti kroz stan, tražiti eventualne ostatke gudre, love, hrane i neraspadajućeg nameštaja – toga nikad nije bilo. Uostalom, kako drugačije objasniti gomilu stvari koje su se desile nego kao puku halucinaciju? Prizvao je zloduha. Zloduh se poigrao, napravio čuda, zamrsio muda – i nestao. A sve to da mu pomaže da je on ... zapravo... on je... ma jebem mu mater, nije hteo o tome da misli previše. Nije hteo da misli uopšte. Zato je nastavio da sedi sa glavom među nogama, mirišući smrad neopranih nogu, neopranih čarapa, raspadajućeg, zasvinjenog stana od kojeg verovatno nije ni zasluživao bolji.

Sati su prolazili, zora se poput krvi kroz gazu probijala kroz prljave prozore ne menjajući ništa.

Sve dok telefon nije zazvonio.

Ustao je kao da je nešto u njemu slomljeno, dogegao se do telefona: šta sad? Ko bi mogao da me traži? Prijatelja nema. Devojke nema. Porodica me se odrekla. Zašto ova sprava uopšte zvoni?

Sačekao je još malo, onda bezvoljno podigao slušalicu do uha:

-    Da?
-    Dobar dan, ja se javljam na oglas...


Trgnuo se, iskolačio oči; ne, šapnuo je bezglasno, nije još sve izgubljeno. ONA me zapravo nije ostavila. Samo je poslala nekog drugog da posluži umesto nje...


                                                                                              . . . .

                                             

-    Je l' razumeš o čemu pričam? – urlao je Milan –Ja ti ovde govorim o... o... jebi ga, o ljubavi, čoveče, eto o čemu...

Milan je uzbuđeno hodao kroz sobu, suviše zaokupljen suzama koje su mu zaslepljivale vid da bi obrisao sline što mu oticaše u razjapljena, besna usta.

-    I nije da sam je samo voleo zbog kinte! Nije! Ona... ona, bre, se brinula o meni, eto šta! Prva koja me je kontala, kao muškarca, kao ljudsko biće! Sve o meni je znala, do jebene sitnice! Ništa nisam morao da joj kažem, sve je znala, sve!


Limenka piva mu je ispala na pod prolivši malo sadržaja po golom, prljavom i nelakiranom parketu. Brzo ju je podigao kao ranjeno dete, protresao da proveri koliko od sadržaja se protraćilo, i onda ispio sve ostalo. Zatim je tresnuo limenku o skoro raspadnuti orman u uglu sobe.

Ništa nije rekla, samo joj se smeđa kosa zatalasala ukoso, kao da je pomerila glavu u strahu.


-    A ko si ti, kurvetino usrana, da misliš da misliš da možeš da mi pomogneš, a? Da nisi vila? DA NISI VILA? E pa koliko sam ja do sada skontao, nisi ti nikakva jebena vila!

Njen pogled je ostao nem i miran na ove optužbe. Milan joj se približio, zagledao u oči, otro suze i spustio obe ruke...

-    Znam ja šta si ti : ti si kurvetina. Sve ste kurvetine. I svima ću vam isto uraditi! SVIMA!

Milan je stajao pantalona i gaća smaknutih do kolena i divljački drkao. Pred njim, na drvenom stočiću visokom nešto više od pola metra, beše položena odsečena glava devojke čija se smeđa kosa pomerala od promaje koju je napravio da istera jedan deo smrada iz sobe.

Njeno telo sedelo je u fotelji. Šake zakucane za naslone, stomak rasporen delimično nožem, delimično golim rukama,  razjapljen kao odvratna, bolesna usta, creva razvučena, rastočena, njihov gnusni sadržaj razlivao se po parketu. Krvava testera bačena kraj ormana, za njenu površinu zalepljeni komadići mesa.

-    DA LI VIDIŠ ŠTA SI ME NATERALA DA TI URADIM? JE L' VIDIŠ? E PA OBA OKA ĆU TI ISKOPATI PA NEĆEŠ VIŠE VIDETI? OBA... KUR... KURVO....

Zaurlao je zatvorenih očiju. Kada ih je konačno otvorio, na mrtvom licu ispred njega nije bilo samo krvi.


Tako, pomislio je, dobila je šta treba. Ali ovo je samo početak. Samo početak...

Duboko je disao, prepun ushićenja koje se nije moglo porediti ni sa tripom, ni sa ekserima, ni sa kojom od tih bednih supstanci kojima se ranije tukao. Dobro, uzimao ih je i sada, ali tek tu i tamo. Više mu nisu bile neophodne te detinjarije. Mali Milan, sitno govno i nebitni sadista, postao je VELIK. VELIK van granica poimanja običnog čoveka. I ta veličina pružala mu je neizrecivo zadovoljstvo.

Ali za to se moralo pomučiti. Trebalo je naglasiti razliku između NJEGA i ostatka sveta, prvenstveno inferiornih drolja koje su gmizale u svim pravcima kao da je to prihvatljivo. Jebote, zamisli čoveče da žohari puze po svemu. Po tvojoj hrani, odeći, drogi, jajima... Eto ti slike sveta sadašnjice: žene koje kao žohari puze preko svega, gradeći svoj put u matrijarhat. Neće jebeno da može. U stvari, mislio je, sama ideja je smešna; osim njegove dobre vile, sve su bile inferiorne. Ne samo naspram njega – naspram muškog roda generalno. Oduvek je bio siguran u to ( istinu govoreći -  tek od desete godine, kada je uspeo da pokida sve veze sa kevom ), ali SADA, sada je ŽIVEO tu ideju.  Sada ju je praktikovao. I ova osakaćena, obezglavljena lešina dokazivala je njegovu pobedu bez ikakvog tračka sumnje, svojim ogavnim, smrdljivim crevima koja je iskoristio za masturbaciju, krvlju prolivenom da ne bude NIKADA vraćena u telo, šakama naživo, pod pretnjom noža ( kakva glupa kučka, kakva jebeno glupa kučka ! ) zakucanim za ručne naslone porodične fotelje, glava na stolu... Posle batina, razbijanja nosa i vađenja dva zuba kleštima sve joj se moglo raditi, jer tada je nastupila apsolutna poslušnost, kao kad je njega Ivana mučila. I naučila ga  tome,  hvala joj. Njegova dobra vila, duša, smisao i poezija života kojim je kucalo to novo, obnovljeno srce, osnaženo spoznajom svoga smilsla, zadatka, misije usmerene ka onome što je upravo činio.

Pomilovao joj je obraze, nežno, zaljubljeno, kao što bi uradio devojci koju voli; kroz svest mu je blesnula poražavajuća, stravična misao – ti možeš biti blizak samo sa mrtvima – a onda nestala pod decenijama izgrađivanim slojevima bezosećajnosti. Podigao ju je, proučavajući način na koji se sperma sliva niz nežive obraze poput suza i nasmešio: kad je stavi u zamrzivač, te krive bele pruge zalediće se u svojim vijugavim, smešnim putanjama, izmešati sa grimizom, pokazati kao jedno i neodvojivo. Grohotom se smejao dok je išao ka špajzu, jednako pazeći da crvene i bele reke ne iskaplju na pod, okrećući ravnodušno devojčino lice ka plafonu.

Otvorivši vrata frižidera, Milan se sagnuo ka pregradama zamrzivača poređanim u tri nivoa. Skoro sve bile su pretrpane mesom: odresci umotani u folije za pečenje, očigledno ne nabavljeni u radnjama, tu i tamo po koja plastična poluprovidna posuda ispunjena mlevenim tkivom, krvavim, cedećim, nimalo nalik na bilo šta što se kupuje. Frižider je bio podešen na temperaturu malo nižu od uobičajene. Ali ništa zato: u špajzu je stojao sandučar, neobjašnjiv ostatak fantomskih stvari koje je kupila Ivana, a koje su sve redom nestale.

Biće da je Ivana želela da ga on zadrži.

Otvorio je donju fioku zamrzivača, duboku, prostranu: u njoj su počivale tri ženske glave. Dve odrasle, jedna skoro dečja. Svima sperma zamrznuta od brade do sklupčane, ispresavijane kose, zgrušana na dnu ispražnjenih, električnom bušilicom produbljenih očnih duplji. Milan se potrudio da odatle isisa jedan deo mozga, ostavljajući drugi da posluži za seks. Pošto ga je i jedno i drugo duboko i intenzivno zadovoljavalo, gubitka nije bilo. Naravno, ukoliko je hteo neku od tih glava da se sa njom opet provede, morao ju je ostaviti neko vreme na sobnoj temperaturi, pazeći pri tom da ne pokrene ubrzan proces truljenja. Ali posle nekoliko grešaka ( i isto toliko bacanja otpadaka u obližnju reku ) postao je ekspert u izbegavanju takvih situacija.

I sada, isprskan svežom krvlju, dok se glava nove robinje klimatala jer ju je držao za kosu u visini svoga lica, morao je odlučiti koju će od starih baciti u đubre. Nije bilo mesta za sve . Dakle : eci, peci, pec, ti si mali...

Izvadio je glavu najmanje – imala je možda petnaest godina kada ju je ubio – i zavitlao o zid pored vrata što vode u predsoblje. Tup udarac, još jedan, samo tiši, i mrtva stvar se kratko i groteskno zakotrljala ispod jedne od stolica. Mamu li ti jebem, pomislio je, tebe će jesti ribe noćas.

Nećeš me ti podsećati na moju mlađu sestru.

Gurnuo je dve preostale desno, stavljajući svežu gošću, milujući joj kosu, ljubeći već hladne, uskoro mnogo hladnije usne. Konačno, posle nekoliko minuta, zatvorio je fioku i ustao.

Tresnuo je vrata od frižidera i sagnuo se da potraži otkotrljanu glavu. Da, mislio je, ovo sam Ja. Ovo mi je Ivana poklonila: istinu o tome šta zaista želim da radim.

Ubrzo je pronašao glavu: cerila se mrtvim osmehom zamrznutih facijalnih mišića. Zubi su joj bili otkriveni, kezili se vučje preteći.

To ga je uplašilo, na sekundu... a onda je zgrabio mokru, smrznutu kosu i odneo je iz kuhinje.



 

Objavio sevdah u 12. januar 2010 23:33:14 | 7 komentara

BLADNJI DAN

 
Zimski vazduh reže, stigao je Božić
Sedeći na podu, sporo oštrim nožić
Glasovi mi rekoše: „ Slavi višnjeg Boga „
Pa svoju dragu majku moram klati stoga

Ako ne dovede mušteriju boksera
Da me , k’o i uvek, udarcima tera
Na stepenište, u dvorište i mračnu ostavu
Gde od zvukova prljavih međ’ noge krijem glavu

Al’ ako ne dovede, nego dođe sama
Reći ću joj nevino: „ Srećan Božić, mama!“
Nasmešen tad prići, k’o da mi je mila
Levom rukom nudeći buketić karanfila

Desnom ću joj zabiti nožić sred stomaka
Rasparavši ranu da u nju stane šaka
Izvaditi crevo, sluzavo i vrelo
Oduprevši se nogom o drhtavo telo

I vući, vući, vući
Proširiti ranu
Dok smrad creva puzi
Po celome stanu
A mama će vrištati
Stropoštati dole
Gubeći nad bešikom
Osnovne kontrole

I tako će Dan proslavljen biti
Iz utrobe prazne krvcu željno piti
PoKidana creva baciti u kamin
Prekrstiti, pomoliti i prošaptati: Amin.

Objavio sevdah u 6. januar 2010 21:52:42 | 7 komentara